Воћарима више пара од наредне године

Ако је судити по најавама министра финансија Душана Вујовића држава намерава да окрене нови лист у креирању политике подстицаја у пољопривреди.

Он је недавно изнео, јавности мало познати, статистички податак да пољопривреда има опадајући удео у БДП-у, и да ће због таквих резултата приступ у финансирању овог сектора морати да се мења. Како се домаћи аграр не би сводио на најпростију пољопривредну производњу потребно је да створимо вишак вредности кроз виши ниво прераде, узгајање органских култура, малина…

И министар пољопривреде Бранислав Недимовић такође је најавио да ће 2017. новац из буџета бити издвојен за подизање нових засада у воћарству и виноградарству, набавку опреме за повећање конкурентности на тржишту, побољшање механизације и складиштење капацитета.

Аграрни аналитичар Војислав Станковића, сматра да повод за оркестриране најаве представника владе о нужности нове политике субвенционисања може бити и недавно објављени радни документ Републичког завода за статистику под називом „ Економски рачуни пољопривреде у Србији, 2007–2015.” Како објашњава, економски рачуни пољопривреде, део су међународног статистичког система и омогућавају праћење и вредновање ефеката пољопривредне политике па тако и реално поређење са другим државама.

Према тим показатељима, у посматраном периоду, просечна годишња стопа раста бруто домаће вредности пољопривреде износила је скромних 1,6 одсто. Било је и значајних осцилација по годинама, највећи раст био је 30,2 одсто 2013, а најлошији резултат -28,4 одсто забележен је 2012. За ову годину очекује се раст од око девет одсто.

Станковић истиче да реализација националног па и аграрног буџета последњих петнаестак година није транспарентна, па се ефекти субвенција не могу у целости пратити. Каже да је ипак јасно да треба реформисати намену аграрног буџета.

– Без развоја сточарства, воћарства и повртарства нема напретка јер су то гране које се допуњују и обезбеђују додату вредност. Ако не будемо креирали политику субвенција у овом правцу Србија ће и даље неефикасно користи своје природне ресурсе, обрадиво земљиште и радну снагу и остати само извозник јефтиних сировина – сматра наш саговорник.

У Европској унији буџетска подршка произвођачима хране (еквивалент ПСЕ) износи око 19,1 одсто вредности произвођачке цене. Државе чланице имају могућност да из сопствених, националних буџета додатно субвенционишу пољопривредну производњу.

– Како обезбедити конкурентност када је код нас ПСЕ негативан. То значи да се из пољопривреде преливају средства ка другим секторима домаће привреде. На то нам још указују и скромна издвајања за пољопривреду из буџета, која су нешто мања од пет одсто. То слаби конкурентност фармера у региону и шире – каже Станковић. Ево како то изгледа у региону и ЕУ. Издвајања из националног буџета за пољопривреду по становнику у Албанији је 11 евра. У БиХ 18 евра, Хрватској (пре уласка у ЕУ) био је 99 евра, Македонији осам, Србији 58 евра, Словенији 155, а Мађарској 233 евра. Просек Европске уније је 147 евра. Слична ситуација је и у погледу плаћања пољопривредницима, исказано по хектару обрадивих површина. По овоме можете да видите колико су домаћи пољопривредни произвођачи мање плаћени из буџета у односу на државе у региону. Ми смо само испред Босне, Македоније и Албаније, каже наш саговорник. Као још један начин превазилажења проблема у аграру он предлаже одустајање од такозваног раздвојеног система плаћања подстицаја, односно плаћања по хектару. Сматра да ову меру, коју је Европска унија увела 1994, како би смањила вишкове залиха, треба што пре укинути јер такав систем произвођаче не обавезује на производњу.

– Код нас је то уведено у време када је министар пољопривреде био Слободан Милосављевић. То је била линија мањег отпора и касније су произвођачи тиме манипулисали. Заговорници таквог модела, са циљем да се очувају мала газдинства, треба да знају да ови произвођачи морају да почну да се удружују што држава, такође, мора да подстиче јачим мерама аграрне политике – каже Станковић. Он сматра да директна плаћања треба да остану само у сектору производње сировог млека. Иначе из аграрног буџета значајан део новца и сада одлази на подстицаје у овом сектору. Када је реч о органској производњи, она свакако заслужује нешто повољнији третман у мерама аграрне политике. Међутим, каже, органска производња је веома скромна, пут до сертификације је дуг и на кратак рок она не може решити горуће проблеме.

– Треба се оријентисати на конвенционалну производњу где имамо велике шансе. Пре свега на воће, које постиже стабилне цене, поврће, уљарице и соју која је много скупља од оне генетски модификоване – истиче Станковић, додајући да за развој прерађивачких капацитета, на чему инсистира министар Недимовић, могу да послуже средства из будућих ИПАРД фондова. Тај новац, подсећамо, Србија још не може да повуче јер је ревизија Европске комисије недавно указала на неколико пропуста које треба исправити како би надлежна Управа за аграрна плаћања добила потребну акредитацију.