Ипак се креће

Призор први: у скупштинској сали 92 сеоска домаћина – све седе главе, покоја и са штаком – потписују уговоре о бесповратној субвенцији за развој ратарске и сваке друге производње. Призор други: у Модерној галерији, на сајму запошљавања, за 120 понуђених радних места (више од пола шваље и пегларке), шансу тражи неколико стотина младих. Обе слике су из Горњег Милановца, од прошлог четвртка.

Рекло би се, парафразирајући познату изреку – на старима село о(п)стаје, а биро за запошљавање на младима. Село нестаје још од времена индустријализације и електрификације, а у последње две-три деценије је „ударило у патос”. Има заселака у којима је више кућа него чељади. Критичари свега и свачега криве асфалт: где год се асфалтним путем из села могло отићи у град – отишло се. Није баш! Село je нагло опустело откад су банкротирале земљорадничке задруге, а са њима и сеоски погони: млинови, фабрике сточне хране, сушаре за шљиве „церовке”, кланице, фарме од по више стотина свиња и хиљада товних пилића. И откад су месни уреди и поште почеле да раде „само средом и петком” (рационализација!), а потом ни тада. И када је пут до прве продавнице постајао све дужи. Време у селу је кренуло уназад. Млади су, разумљиво, хтели да живе у новом времену и – отишли у град.

После многих обећања како ће „кад њих изаберемо”, вратити младе на дедовину и оживети село, нешто је, ипак, кренуло. Сећам се ставке у буџету од пре десетак година којом су подстицана сеоска домаћинства: износила је око пет милиона динара. Прошле и ове године, та ставка је премашила 35 милиона. Сада годишње бесплатну субвенцију за унапређење домаћинства добије од 500 до 700 пољопривредника. Верујем да је тако и другде по Србији. Потписујући уговоре последњој групи земљоделаца, председник општине Дејан Ковачевић најави још више пара за 2017, толико „да ћемо бити међу најбољима у Србији”. Држимо га за реч!

По ономе што се ова средства троше у набавку савремене механизације у свим гранама аграра, да се закључити да се развија озбиљна производња. Из града се не може засадити и заливати од пет до чак 30 хектара кромпира (има и таквих произвођача), хранити и мусти на десетине крава, брати плодови са хиљаду и више стабала – значи да се на селу мора и живети. И живеће се, јер сва та производња доноси лепу зараду. Тада ће домаћин сина задржати на очевини и оженити, а кћерку удати преко реке у домаћинску кућу. У граду нема посла, у селу га је преко главе, а где је посла, буде и прихода. Нема нам друге: дајмо још више новца у село. Да нам село на младима остане.

А то што ће младима у селу недостајати провод (корзо, биоскоп, позориште, можда кафић и књижара), ни по бриге. Свако иоле сређено домаћинство има аутомобил. Више таквих домова, више и аутомобила.