Пресуда по (политичкој) правди

Из ослобађајуће пресуде Ненаду Чанку, после „оваквог поступања полиције, тужилаштва и суда, јасно да за њих постоје две врсте грађана: политичари, или недодирљиви, и други људи”. То што је ове речи изрекао Горан Петронијевић, адвокат оштећеног Павла Лешановића (за чије модрице после кафанског провода у Новом Саду 2012 лидер ЛСВ-а и народни посланик, по оцени суда, није крив), морају се приписати и његовој субјективности у овом случају. Ипак, тешко је не закључити да су пале на плодно тле, то јест да неће наћи потпору у, чини се, већински увреженом мишљењу да су политичари у Србији у свему, па и пред правосудним органима – повлашћена каста.

Таква оцена се може извући и из резултата истраживања перцепције грађана о независности правосуђа које је обавио Ипсос, а по ком више од 80 одсто њих не верује да је правосуђе у Србији независно од политике и других интересних групација. Овај податак наводи Савет за борбу против корупције у свом извештају о правосуђу из марта ове године, препоручујући спровођење исте анкете и код политичара, „јер би било веома интересантно видети какву перцепцију у односу на питање независности имају политичари”.

Политичари који се нађу на удару правосудних органа очигледно ће рећи исто што и већина грађана о независности правосуђа, будући да се углавном бране тврдњама да су случајеви против њих политички мотивисани. То је, уосталом, тврдио и Ненад Чанак, против кога су у овом спору биле две тужбе. Једна је одбијена због застарелости (да је пиштољем претио Лешановићевом возачу Бојану Каришику), а по другој – да је својим штапом ударио Лешановића и нанео му лаке телесне повреде – ослобођен је по други пут.

„Ово је чист политички процес и медијска хајка против мене која служи за девалвацију онога што свих ових година говорим”, изјавио је Чанак на почетку суђења у априлу 2014.

Слично је рекао и некадашњи шеф Координационог центра за КиМ Небојша Човић, тврдећи да је оптужница коју је у јануару ове године против њега подигло Тужилаштво за организовани криминал (због сумњи на финансијске малверзације током 2003, 2004 и 2005) заправо „политичка интрига” бившег тужиоца и режима Бориса Тадића. На политичке мотиве позивали су се и неки Тадићеви министри (Оливер Дулић, Драган Шутановац, Слободан Милосављевић) када су против њих покренуте истраге.

Адвокат Божо Прелевић, који је у време режима Слободана Милошевића остао без судијске функције, даје за право онима који тврде да постоје политички мотивисане оптужнице. Недостатак доказа у случају „бивших политичара”, главни је разлог, каже, неуспешности оптужница на суду. Отуда најчешће и дуги процеси, застаревање или ослобађајуће пресуде.

„Не зато што су политичари, него зато што је та оптужба веома, веома, веома проблематична. Могли бисмо да причамо о Човићу или Бубалу. Хајде да видимо где је то дело. Хајде да видимо Слободана Милосављевића. Како је он крив кад је пре њега спорни документ потписао републички правобранилац? Ако је он крив за то, онда су сви пре њега и после њега криви. А сложио бих се с колегом Петронијевићем да они који су на власти имају већу заштиту него други”, каже Прелевић, тврдећи, дакле, да су политичари на власти пред правосудним органима повлашћени, док се, кад постану „бивши”, поступци воде и против потпуно невиних људи.

Проф. др Милан Шкулић са Правног факултета Београдског универзитета не усуђује се да износи овакве тврдње, јер нема увид у предмете и не постоје истраживања (на пример, колико је политичара ослобођено, колико осуђено и који је то однос у односу на сличне случајеве везане за мање познате или непознате особе). Постоји само оно што се може видети у медијима.

„Очигледно је да у јавности увек више одјекне било која пресуда, поготово ослобађајућа, некоме ко има неки политички утицај. Да ли је то редовна ствар или је само нешто што се више коментарише и прати, то је друго питање. Традиционално правило правне државе је да су пред законом сви једнаки. Можда би неко могао да каже, као Орвел у ’Животињској фарми’ да су неки мало једнакији од других, али ја то не могу да кажем напамет”, каже Шкулић.

Последњих 15–20 година пред правосудним органима нашао се поприличан број политичара. Поред поменутих чији су случајеви тренутно воде, у процесу су и некадашњи министар привреде Предраг Бубало (приватизације), бивши шеф кабинета Ивице Дачића Бранко Лазаревић (случај везан за Дарка Шарића), Горан Перчевић (власник „Интеркомерца”), Саша Драгин (за „Азотару” и увоз радиоактивног ђубрива)... У међувремену ослобођени су оптужби Горан Кнежевић (за малверзације грађевинским земљиштем у Зрењанину), Марија Рашета Вукосављевић (за злоупотребу службеног положаја док је била министар саобраћаја у вези са реконструкцијом на београдском аеродрому 2003. и 2004)  и Првослав Давинић (у шест процеса, између осталих „Сателит” и „Панцир”).

После 5. октобра на оптуженичкој клупи је био и бивши министар грађевина Бранислав Ивковић (случај „Дипос”). Али једини министар до сада који је издржавао затворску казну јесте Сава Влајковић, министар трговине у време Милошевићеве власти. Он је у затвору провео три и по године током деведесетих, осуђен (са још једном особом) за проневеру државних пара. Пре годину и по дана проговорио је за „Њузвик” и казао да није починио дело за које је осуђен (реч је о провизији од 2,1 милион немачких марака од „Југодрва”). Од високих функционера који су осуђени и завршили иза решетака (притвор се „не рачуна”, таквих је знатно, поготово последњих година) једини је Михаљ Кертес, који је септембра 2011. изашао из Забеле.