Presuda po (političkoj) pravdi

Iz oslobađajuće presude Nenadu Čanku, posle „ovakvog postupanja policije, tužilaštva i suda, jasno da za njih postoje dve vrste građana: političari, ili nedodirljivi, i drugi ljudi”. To što je ove reči izrekao Goran Petronijević, advokat oštećenog Pavla Lešanovića (za čije modrice posle kafanskog provoda u Novom Sadu 2012 lider LSV-a i narodni poslanik, po oceni suda, nije kriv), moraju se pripisati i njegovoj subjektivnosti u ovom slučaju. Ipak, teško je ne zaključiti da su pale na plodno tle, to jest da neće naći potporu u, čini se, većinski uvreženom mišljenju da su političari u Srbiji u svemu, pa i pred pravosudnim organima – povlašćena kasta.

Takva ocena se može izvući i iz rezultata istraživanja percepcije građana o nezavisnosti pravosuđa koje je obavio Ipsos, a po kom više od 80 odsto njih ne veruje da je pravosuđe u Srbiji nezavisno od politike i drugih interesnih grupacija. Ovaj podatak navodi Savet za borbu protiv korupcije u svom izveštaju o pravosuđu iz marta ove godine, preporučujući sprovođenje iste ankete i kod političara, „jer bi bilo veoma interesantno videti kakvu percepciju u odnosu na pitanje nezavisnosti imaju političari”.

Političari koji se nađu na udaru pravosudnih organa očigledno će reći isto što i većina građana o nezavisnosti pravosuđa, budući da se uglavnom brane tvrdnjama da su slučajevi protiv njih politički motivisani. To je, uostalom, tvrdio i Nenad Čanak, protiv koga su u ovom sporu bile dve tužbe. Jedna je odbijena zbog zastarelosti (da je pištoljem pretio Lešanovićevom vozaču Bojanu Karišiku), a po drugoj – da je svojim štapom udario Lešanovića i naneo mu lake telesne povrede – oslobođen je po drugi put.

„Ovo je čist politički proces i medijska hajka protiv mene koja služi za devalvaciju onoga što svih ovih godina govorim”, izjavio je Čanak na početku suđenja u aprilu 2014.

Slično je rekao i nekadašnji šef Koordinacionog centra za KiM Nebojša Čović, tvrdeći da je optužnica koju je u januaru ove godine protiv njega podiglo Tužilaštvo za organizovani kriminal (zbog sumnji na finansijske malverzacije tokom 2003, 2004 i 2005) zapravo „politička intriga” bivšeg tužioca i režima Borisa Tadića. Na političke motive pozivali su se i neki Tadićevi ministri (Oliver Dulić, Dragan Šutanovac, Slobodan Milosavljević) kada su protiv njih pokrenute istrage.

Advokat Božo Prelević, koji je u vreme režima Slobodana Miloševića ostao bez sudijske funkcije, daje za pravo onima koji tvrde da postoje politički motivisane optužnice. Nedostatak dokaza u slučaju „bivših političara”, glavni je razlog, kaže, neuspešnosti optužnica na sudu. Otuda najčešće i dugi procesi, zastarevanje ili oslobađajuće presude.

„Ne zato što su političari, nego zato što je ta optužba veoma, veoma, veoma problematična. Mogli bismo da pričamo o Čoviću ili Bubalu. Hajde da vidimo gde je to delo. Hajde da vidimo Slobodana Milosavljevića. Kako je on kriv kad je pre njega sporni dokument potpisao republički pravobranilac? Ako je on kriv za to, onda su svi pre njega i posle njega krivi. A složio bih se s kolegom Petronijevićem da oni koji su na vlasti imaju veću zaštitu nego drugi”, kaže Prelević, tvrdeći, dakle, da su političari na vlasti pred pravosudnim organima povlašćeni, dok se, kad postanu „bivši”, postupci vode i protiv potpuno nevinih ljudi.

Prof. dr Milan Škulić sa Pravnog fakulteta Beogradskog univerziteta ne usuđuje se da iznosi ovakve tvrdnje, jer nema uvid u predmete i ne postoje istraživanja (na primer, koliko je političara oslobođeno, koliko osuđeno i koji je to odnos u odnosu na slične slučajeve vezane za manje poznate ili nepoznate osobe). Postoji samo ono što se može videti u medijima.

„Očigledno je da u javnosti uvek više odjekne bilo koja presuda, pogotovo oslobađajuća, nekome ko ima neki politički uticaj. Da li je to redovna stvar ili je samo nešto što se više komentariše i prati, to je drugo pitanje. Tradicionalno pravilo pravne države je da su pred zakonom svi jednaki. Možda bi neko mogao da kaže, kao Orvel u ’Životinjskoj farmi’ da su neki malo jednakiji od drugih, ali ja to ne mogu da kažem napamet”, kaže Škulić.

Poslednjih 15–20 godina pred pravosudnim organima našao se popriličan broj političara. Pored pomenutih čiji su slučajevi trenutno vode, u procesu su i nekadašnji ministar privrede Predrag Bubalo (privatizacije), bivši šef kabineta Ivice Dačića Branko Lazarević (slučaj vezan za Darka Šarića), Goran Perčević (vlasnik „Interkomerca”), Saša Dragin (za „Azotaru” i uvoz radioaktivnog đubriva)... U međuvremenu oslobođeni su optužbi Goran Knežević (za malverzacije građevinskim zemljištem u Zrenjaninu), Marija Rašeta Vukosavljević (za zloupotrebu službenog položaja dok je bila ministar saobraćaja u vezi sa rekonstrukcijom na beogradskom aerodromu 2003. i 2004)  i Prvoslav Davinić (u šest procesa, između ostalih „Satelit” i „Pancir”).

Posle 5. oktobra na optuženičkoj klupi je bio i bivši ministar građevina Branislav Ivković (slučaj „Dipos”). Ali jedini ministar do sada koji je izdržavao zatvorsku kaznu jeste Sava Vlajković, ministar trgovine u vreme Miloševićeve vlasti. On je u zatvoru proveo tri i po godine tokom devedesetih, osuđen (sa još jednom osobom) za proneveru državnih para. Pre godinu i po dana progovorio je za „Njuzvik” i kazao da nije počinio delo za koje je osuđen (reč je o proviziji od 2,1 milion nemačkih maraka od „Jugodrva”). Od visokih funkcionera koji su osuđeni i završili iza rešetaka (pritvor se „ne računa”, takvih je znatno, pogotovo poslednjih godina) jedini je Mihalj Kertes, koji je septembra 2011. izašao iz Zabele.