Замислите да на један дан угасимо мобилне, компјутере и телевизоре

Вели ми комшиница која је, читав живот радећи у просвети, часно зарадила пензију да понекад прочита моју колумну. Додаје и како би било добро да не пишем о политици.

Није ми лако послушати њен савет, поготову кад се на све стране пише и говори о изборима, корупцији, криминалу, НАТО. Ипак, послушаћу комшиницу.

Дала ми је и идеју да би требало писати о некадашњим временима кад се радило, примало за то плату, „кад су се људи више дружили, кад су се веселили, певали и плесали”. Има она право.

Данас комуникације скоро па и нема, ако се то не своди на: „Добар дан” и „Како си?” Сви су у некој фрци, на мобилним телефонима, слабо се или никако директно комуницира. Људи се фејсају, „разговарају” виртуелно, шаљу СМС. Углавном се друже преко технике. Да је тако доказ је што и моја баба, иако је у осамдесетим, чита с тог, како каже, вражјег компјутера. Но шта да чинимо, таква су времена и у рикверц се не може.

Шта да радимо кад нам је прво телевизор зезнуо ствар. Док се он није појавио људи су се увече дружили уз причу, покоју чашу вина, зезанцију и смех. У она се времена наравно рађало и више деце. Појављивањем телевизора, вечери су се почеле проводити уз гледање филмова, серија, дневника и чега већ не, док народ није сан свладао, па је нормално наталитет почео падати. Значи, већ уз прве телевизоре више се спавало, а мање љубовало. Онда се појавио и телефон, па се није требало одлазити један другоме, и ето ти и ту разлога да се не дружиш.

Данас је поготову све отишло врагу. Појавио се скајп па причаш и гледаш онога с ким причаш. То мојој комшиници никако није јасно. Прича ми да је пре неки дан скоро сат времена разговарала са сином који више од тридесет година живи у Немачкој, гледала га је, па ме пита како је то могуће. Шта да јој кажем, него рекох да је ето то тако и да техника чуда ствара.

А мислим како је ипак и некада све функционисало, иако није било свих тих силних помагала. Производило се чак више него данас, уместо разговора преко скајпа људи су писали писма, слали разгледнице, па с нестрпљењем очекивали одговоре.

Прегледали би своје поштанске сандучиће, ако их је било, ако не, чекали су поштара. Данас кад погледаш у сандуче можеш пронаћи или рекламни летак или рачун за струју и телефон. Кад те пак тражи поштар, знај да си нешто забрљао, па мораш потписати да си примио позив за суд, углавном ништа добро. Наравно да није било ни толико аутомобила као данас па су се људи више кретали, нису им били потребни фитнес центри и дијете, а кондиција се одржавала и тако што су километрима пешачили на посао.

Међутим, није лоше ни овако. Практичније је него некад. Једино ми није јасно како је могуће да мање причамо, а више се свађамо, зар не би требало бити обрнуто? Било како било, свако време носи своје. Треба се с тим помирити, тако барем вели моја комшиница и нема ништа против данашње технике. Ипак каже да би волела кад би барем један месец у години људи живели као некад. Мислим да то није лоша идеја. Замислите да само на један дан угасимо мобилне и компјутере, ископчамо телефоне, не гледамо телевизију, оставимо аутомобиле. Дружимо се, одлазимо пешице на посао, а навече одемо једни другима, причамо до касно у ноћ, играмо карте. Наравно да је то утопија. Колико би њих на то пристали? О историји је лепо само причати, али живети треба у данашњици. Идем се дописивати с мојим фејс пријатељима. Завршавам, а нисам писао о политици.

Публициста