Zamislite da na jedan dan ugasimo mobilne, kompjutere i televizore

Veli mi komšinica koja je, čitav život radeći u prosveti, časno zaradila penziju da ponekad pročita moju kolumnu. Dodaje i kako bi bilo dobro da ne pišem o politici.

Nije mi lako poslušati njen savet, pogotovu kad se na sve strane piše i govori o izborima, korupciji, kriminalu, NATO. Ipak, poslušaću komšinicu.

Dala mi je i ideju da bi trebalo pisati o nekadašnjim vremenima kad se radilo, primalo za to platu, „kad su se ljudi više družili, kad su se veselili, pevali i plesali”. Ima ona pravo.

Danas komunikacije skoro pa i nema, ako se to ne svodi na: „Dobar dan” i „Kako si?” Svi su u nekoj frci, na mobilnim telefonima, slabo se ili nikako direktno komunicira. Ljudi se fejsaju, „razgovaraju” virtuelno, šalju SMS. Uglavnom se druže preko tehnike. Da je tako dokaz je što i moja baba, iako je u osamdesetim, čita s tog, kako kaže, vražjeg kompjutera. No šta da činimo, takva su vremena i u rikverc se ne može.

Šta da radimo kad nam je prvo televizor zeznuo stvar. Dok se on nije pojavio ljudi su se uveče družili uz priču, pokoju čašu vina, zezanciju i smeh. U ona se vremena naravno rađalo i više dece. Pojavljivanjem televizora, večeri su se počele provoditi uz gledanje filmova, serija, dnevnika i čega već ne, dok narod nije san svladao, pa je normalno natalitet počeo padati. Znači, već uz prve televizore više se spavalo, a manje ljubovalo. Onda se pojavio i telefon, pa se nije trebalo odlaziti jedan drugome, i eto ti i tu razloga da se ne družiš.

Danas je pogotovu sve otišlo vragu. Pojavio se skajp pa pričaš i gledaš onoga s kim pričaš. To mojoj komšinici nikako nije jasno. Priča mi da je pre neki dan skoro sat vremena razgovarala sa sinom koji više od trideset godina živi u Nemačkoj, gledala ga je, pa me pita kako je to moguće. Šta da joj kažem, nego rekoh da je eto to tako i da tehnika čuda stvara.

A mislim kako je ipak i nekada sve funkcionisalo, iako nije bilo svih tih silnih pomagala. Proizvodilo se čak više nego danas, umesto razgovora preko skajpa ljudi su pisali pisma, slali razglednice, pa s nestrpljenjem očekivali odgovore.

Pregledali bi svoje poštanske sandučiće, ako ih je bilo, ako ne, čekali su poštara. Danas kad pogledaš u sanduče možeš pronaći ili reklamni letak ili račun za struju i telefon. Kad te pak traži poštar, znaj da si nešto zabrljao, pa moraš potpisati da si primio poziv za sud, uglavnom ništa dobro. Naravno da nije bilo ni toliko automobila kao danas pa su se ljudi više kretali, nisu im bili potrebni fitnes centri i dijete, a kondicija se održavala i tako što su kilometrima pešačili na posao.

Međutim, nije loše ni ovako. Praktičnije je nego nekad. Jedino mi nije jasno kako je moguće da manje pričamo, a više se svađamo, zar ne bi trebalo biti obrnuto? Bilo kako bilo, svako vreme nosi svoje. Treba se s tim pomiriti, tako barem veli moja komšinica i nema ništa protiv današnje tehnike. Ipak kaže da bi volela kad bi barem jedan mesec u godini ljudi živeli kao nekad. Mislim da to nije loša ideja. Zamislite da samo na jedan dan ugasimo mobilne i kompjutere, iskopčamo telefone, ne gledamo televiziju, ostavimo automobile. Družimo se, odlazimo pešice na posao, a naveče odemo jedni drugima, pričamo do kasno u noć, igramo karte. Naravno da je to utopija. Koliko bi njih na to pristali? O istoriji je lepo samo pričati, ali živeti treba u današnjici. Idem se dopisivati s mojim fejs prijateljima. Završavam, a nisam pisao o politici.

Publicista