Издавачи у реду за лиценцу

У Привредној комори Војводине представљен је нацрт Закона о књизи, чији је творац Пословно удружење издавача и књижара Војводине. Јавна расправа ће трајати до 15. јуна. Предложени закон има десет чланова.

Срба Игњатовић, председник Удружења књижевника Србије, подсећа да је УКС још 2005. године сачинио нацрт Закона о књизи. Текст је објављен у „Књижевним новинама” 26. маја 2005. године. Закон је рађен заједно са Министарством културе и има само седам чланова.

Замољен да прокоментарише „војвођански закон”, Срба Игњатовић каже: „Кључна примедба је да се овај закон, колико се види из новинске интерпретације, наглашено бави формирањем цена, рабатима и рекламирањем, дакле пласманом и трговином књижном робом, док су неки крупни, начелни аспекти законског уређења ове области овлаш додирнути или остављени сасвим по страни”.

Игњатовић сматра да се овај нацрт закона бави материјом која се, природније и логичније, може регулисати споразумима између пословних удружења, сходно логици слободног тржишта, а да би закон требало да уреди начелна питања.

Овом примедбом, каже Игњатовић, не омаловажава се економски аспект књиге и пословања. Чињеница је да је данас готово лакше произвести књигу, него је продати, упркос старој истини да свака роба има свог купца. А најтеже је продату књигу наплатити, и тако ће вазда бити, све док су дужници безмало привилеговани.

Иначе, када се већ призива пракса других земаља, ваљало би размислити и о оним примерима где су издаваштво и трговина раздвојене делатности, повезане особеном „берзом” на којој се сусрећу пре него што књига, кроз трговину, доспе до крајњег купца. А поготову је важно ко све може да има издавачка овлашћења и под којим условима (лиценца). И нису довољни само (квалификовани) уредници, него и лектори, коректори, дизајнери, како би се стало на пут дивљању и примитивизму у издавачком забрану.

Лепеза отворених питања је велика. Стање је хаотично, „лончићи” су потпуно измешани тако да, рецимо, штампарија истовремено може да буде и издавач и продавац, што није добро. Ако се већ указује могућност да се о књизи донесе посебан закон, било би добро да се то учини на промишљен начин, како тај акт не би био недоречен, наопак и кус.

Ауторовом праву да, уколико жели, сам себи буде издавач ипак не би требало стати на пут. То право је у основи демократско и подразумева шансу за исказивање мишљења, ставова и идеја. Али би га требало и веома јасно прецизирати како би се отклонила наопака тумачења и накарадна пракса.

Закон о издаваштву, укључујући и регулативу у области електронских издања, и поготову Закон о ауторском праву, наглашава Срба Игњатовић, били би права потпора општег Закона о култури чији је нацрт у скупштинској процедури.

У нацрту Закона о књизи предлаже се нулта стопа пореза на производњу и промет домаће књиге и преведених дела (у тиражу до две хиљаде примерака). Све донације, дарове и слична давања усмерена на стварање и производњу, односно очување књижевног дела, такође би требало ослободити пореза.

За деловање издавача књига и електронских издања, каже се у нацрту закона, неопходна је издавачка лиценца коју издаје стручна комисија Министарства културе на основу података издавача и мишљења струковне издавачке, књижевничке и других компетентних организација.

Како су у међувремену расписани нови избори, сви закони, па и ови у области културе, мораће да сачекају формирање новог парламента.