Izdavači u redu za licencu

U Privrednoj komori Vojvodine predstavljen je nacrt Zakona o knjizi, čiji je tvorac Poslovno udruženje izdavača i knjižara Vojvodine. Javna rasprava će trajati do 15. juna. Predloženi zakon ima deset članova.

Srba Ignjatović, predsednik Udruženja književnika Srbije, podseća da je UKS još 2005. godine sačinio nacrt Zakona o knjizi. Tekst je objavljen u „Književnim novinama” 26. maja 2005. godine. Zakon je rađen zajedno sa Ministarstvom kulture i ima samo sedam članova.

Zamoljen da prokomentariše „vojvođanski zakon”, Srba Ignjatović kaže: „Ključna primedba je da se ovaj zakon, koliko se vidi iz novinske interpretacije, naglašeno bavi formiranjem cena, rabatima i reklamiranjem, dakle plasmanom i trgovinom knjižnom robom, dok su neki krupni, načelni aspekti zakonskog uređenja ove oblasti ovlaš dodirnuti ili ostavljeni sasvim po strani”.

Ignjatović smatra da se ovaj nacrt zakona bavi materijom koja se, prirodnije i logičnije, može regulisati sporazumima između poslovnih udruženja, shodno logici slobodnog tržišta, a da bi zakon trebalo da uredi načelna pitanja.

Ovom primedbom, kaže Ignjatović, ne omalovažava se ekonomski aspekt knjige i poslovanja. Činjenica je da je danas gotovo lakše proizvesti knjigu, nego je prodati, uprkos staroj istini da svaka roba ima svog kupca. A najteže je prodatu knjigu naplatiti, i tako će vazda biti, sve dok su dužnici bezmalo privilegovani.

Inače, kada se već priziva praksa drugih zemalja, valjalo bi razmisliti i o onim primerima gde su izdavaštvo i trgovina razdvojene delatnosti, povezane osobenom „berzom” na kojoj se susreću pre nego što knjiga, kroz trgovinu, dospe do krajnjeg kupca. A pogotovu je važno ko sve može da ima izdavačka ovlašćenja i pod kojim uslovima (licenca). I nisu dovoljni samo (kvalifikovani) urednici, nego i lektori, korektori, dizajneri, kako bi se stalo na put divljanju i primitivizmu u izdavačkom zabranu.

Lepeza otvorenih pitanja je velika. Stanje je haotično, „lončići” su potpuno izmešani tako da, recimo, štamparija istovremeno može da bude i izdavač i prodavac, što nije dobro. Ako se već ukazuje mogućnost da se o knjizi donese poseban zakon, bilo bi dobro da se to učini na promišljen način, kako taj akt ne bi bio nedorečen, naopak i kus.

Autorovom pravu da, ukoliko želi, sam sebi bude izdavač ipak ne bi trebalo stati na put. To pravo je u osnovi demokratsko i podrazumeva šansu za iskazivanje mišljenja, stavova i ideja. Ali bi ga trebalo i veoma jasno precizirati kako bi se otklonila naopaka tumačenja i nakaradna praksa.

Zakon o izdavaštvu, uključujući i regulativu u oblasti elektronskih izdanja, i pogotovu Zakon o autorskom pravu, naglašava Srba Ignjatović, bili bi prava potpora opšteg Zakona o kulturi čiji je nacrt u skupštinskoj proceduri.

U nacrtu Zakona o knjizi predlaže se nulta stopa poreza na proizvodnju i promet domaće knjige i prevedenih dela (u tiražu do dve hiljade primeraka). Sve donacije, darove i slična davanja usmerena na stvaranje i proizvodnju, odnosno očuvanje književnog dela, takođe bi trebalo osloboditi poreza.

Za delovanje izdavača knjiga i elektronskih izdanja, kaže se u nacrtu zakona, neophodna je izdavačka licenca koju izdaje stručna komisija Ministarstva kulture na osnovu podataka izdavača i mišljenja strukovne izdavačke, književničke i drugih kompetentnih organizacija.

Kako su u međuvremenu raspisani novi izbori, svi zakoni, pa i ovi u oblasti kulture, moraće da sačekaju formiranje novog parlamenta.