Берлин је крив за нове музичке идеје

Својевремено је харала регионалном поп сценом, а онда је пре десетак година окренула леђа попу и посветила се потпуно другачијем музичком жанру – џезу. И тај жанровски заокрет хрватске певачице Весне Писаровић, која из Берлина успешно гради инострану каријеру, чуће вечерас и публика Београдског џез фестивала у Дому омладине.

Овај фестивал, подсећа Весна Писаровић у разговору за „Политику”, сведочи о историји џеза јер је угостио највећа имена, од Чарлса Мингуса, преко Мајлса Дејвиса, до Касандре Вилсон:

– Баш сам пре неколико месеци у Берлину имала прилику да чујем фантастичног Дејва Холанда, који ће наступити дан након нас. Дивно је наћи се у таквом друштву – прича хрватска певачица, која ће се публици представити програмом „The Great Yugoslav Songbook“, уз пратњу међународног састава, у коме се издваја и Грег Коен. Пројекат представља ново „читање” популарне музике у СФРЈ из педесетих и шездесетих година:

– Реч је о раздобљу у којем једнаку важност имају композитори, аранжери, радијски и телевизијски оркестри, али и извођачи или текстописци, где доминира хибридност и хетерогеност музичких стилова. Ту налазимо и биг-бенд баладе и свинг аранжмане, и твист и француске шансоне, и вокалне саставе и шлагере, и латино ритмове. Такав шаролик материјал учинио ми се као одличан предложак за савремени покушај „обрада”, уз ироничан, деконструктиван приступ, џез импровизацију и изокренуте аранжмане. Оно што смо покушали с „обрадама” југословенских популарних песама јесте да не остану верне оригиналима јер су и ти тзв. оригинали сами по себи већ копије. Сигурна сам да је реч о нечему што би и Бреговића веселило...

На питање шта ју је нагнало да напусти поп воде и окрене се џезу, каже да је поп музика коју је радила, иако део велике машинерије, била обликована присним и интензивним односом с публиком:

– Такав приступ, иако врло интензиван и емотиван, чинио ми се скученим, и осећала сам потребу да музици приступим интелектуалније. Није то била планирана и рационална одлука, доживела сам музичко провиђење, и то када сам, на врхунцу поп славе, у Берлину имала прилику да у малом клубу слушам славног немачког импровизатора на саксофону Петера Броцмана у дуету с бубњевима. Интензитет његовог музицирања био је као ништа што сам дотад музички осетила, и након те вечери више није било повратка – сећа се, након чега је уписала студије џез певања у Хагу, а потом и магистрирала у Лондону...

– Била је то радикална промена, али и дивно је кренути из почетка, уз спознају да је реч о путу који је бесконачан, где нема одмора и осећаја сигурности. Оно што је обележило џез као историјски битан правац јесте спремност на експеримент, ма какве биле последице. Таква свест данас недостаје у попу – сматра наша саговорница која већ осам година живи у Берлину, граду са специфичном музичком сценом:

– То је врло инспиративно, свакодневно доживети немогућа и неприродна укрштања и мешања. Тако да је управо Берлин „крив” за моје недавне музичке идеје, али и за дивна музичка пријатељства и сарадње.

Пре неколико година објавила је албум „With Suspicious Minds” са својим тумачењем песама Елвиса Прислија, иако није била његов обожавалац:

– Случајна посета берлинском бувљаку, где сам видела дизајн омота његових плоча, заинтригирао ме је, да бих потом на купљеним винилима открила врло занимљиву ризницу укрштања најразличитијих стилова, својеврсног Елвиса пре Елвиса, који није само краљ рокенрола већ неко ко сажима читаву историју америчке музике, од блуза до госпела, фолка и кантрија, блуграса... Била је то тренутна инспирација за једну заиграну музичку деконструкцију, негде између џез форми и импровизације.

Дистанца спрам „Евросонга”

Весна Писаровић је представљала Хрватску 2002. године на „Песми Евровизије”, а данас, причајући о овом музичком такмичењу, цитира ироничне речи Горана Барета из састава „Мајке”: „’Евросонг’ је место где се такмичи и освоји место.”

– Шалу на страну, то је било једно лепо искуство унутар читавог великог погона шоу-бизниса. Међутим, данас свему томе приступам с креативне дистанце. Ма колико данашњи „Евросонг” представљао медијски спектакл, приступ који чува минимум живе музичке интеракције, данас се у светлу спектакла чини веома далеким.