Berlin je kriv za nove muzičke ideje

Svojevremeno je harala regionalnom pop scenom, a onda je pre desetak godina okrenula leđa popu i posvetila se potpuno drugačijem muzičkom žanru – džezu. I taj žanrovski zaokret hrvatske pevačice Vesne Pisarović, koja iz Berlina uspešno gradi inostranu karijeru, čuće večeras i publika Beogradskog džez festivala u Domu omladine.

Ovaj festival, podseća Vesna Pisarović u razgovoru za „Politiku”, svedoči o istoriji džeza jer je ugostio najveća imena, od Čarlsa Mingusa, preko Majlsa Dejvisa, do Kasandre Vilson:

– Baš sam pre nekoliko meseci u Berlinu imala priliku da čujem fantastičnog Dejva Holanda, koji će nastupiti dan nakon nas. Divno je naći se u takvom društvu – priča hrvatska pevačica, koja će se publici predstaviti programom „The Great Yugoslav Songbook“, uz pratnju međunarodnog sastava, u kome se izdvaja i Greg Koen. Projekat predstavlja novo „čitanje” popularne muzike u SFRJ iz pedesetih i šezdesetih godina:

– Reč je o razdoblju u kojem jednaku važnost imaju kompozitori, aranžeri, radijski i televizijski orkestri, ali i izvođači ili tekstopisci, gde dominira hibridnost i heterogenost muzičkih stilova. Tu nalazimo i big-bend balade i sving aranžmane, i tvist i francuske šansone, i vokalne sastave i šlagere, i latino ritmove. Takav šarolik materijal učinio mi se kao odličan predložak za savremeni pokušaj „obrada”, uz ironičan, dekonstruktivan pristup, džez improvizaciju i izokrenute aranžmane. Ono što smo pokušali s „obradama” jugoslovenskih popularnih pesama jeste da ne ostanu verne originalima jer su i ti tzv. originali sami po sebi već kopije. Sigurna sam da je reč o nečemu što bi i Bregovića veselilo...

Na pitanje šta ju je nagnalo da napusti pop vode i okrene se džezu, kaže da je pop muzika koju je radila, iako deo velike mašinerije, bila oblikovana prisnim i intenzivnim odnosom s publikom:

– Takav pristup, iako vrlo intenzivan i emotivan, činio mi se skučenim, i osećala sam potrebu da muzici pristupim intelektualnije. Nije to bila planirana i racionalna odluka, doživela sam muzičko proviđenje, i to kada sam, na vrhuncu pop slave, u Berlinu imala priliku da u malom klubu slušam slavnog nemačkog improvizatora na saksofonu Petera Brocmana u duetu s bubnjevima. Intenzitet njegovog muziciranja bio je kao ništa što sam dotad muzički osetila, i nakon te večeri više nije bilo povratka – seća se, nakon čega je upisala studije džez pevanja u Hagu, a potom i magistrirala u Londonu...

– Bila je to radikalna promena, ali i divno je krenuti iz početka, uz spoznaju da je reč o putu koji je beskonačan, gde nema odmora i osećaja sigurnosti. Ono što je obeležilo džez kao istorijski bitan pravac jeste spremnost na eksperiment, ma kakve bile posledice. Takva svest danas nedostaje u popu – smatra naša sagovornica koja već osam godina živi u Berlinu, gradu sa specifičnom muzičkom scenom:

– To je vrlo inspirativno, svakodnevno doživeti nemoguća i neprirodna ukrštanja i mešanja. Tako da je upravo Berlin „kriv” za moje nedavne muzičke ideje, ali i za divna muzička prijateljstva i saradnje.

Pre nekoliko godina objavila je album „With Suspicious Minds” sa svojim tumačenjem pesama Elvisa Prislija, iako nije bila njegov obožavalac:

– Slučajna poseta berlinskom buvljaku, gde sam videla dizajn omota njegovih ploča, zaintrigirao me je, da bih potom na kupljenim vinilima otkrila vrlo zanimljivu riznicu ukrštanja najrazličitijih stilova, svojevrsnog Elvisa pre Elvisa, koji nije samo kralj rokenrola već neko ko sažima čitavu istoriju američke muzike, od bluza do gospela, folka i kantrija, blugrasa... Bila je to trenutna inspiracija za jednu zaigranu muzičku dekonstrukciju, negde između džez formi i improvizacije.

Distanca spram „Evrosonga”

Vesna Pisarović je predstavljala Hrvatsku 2002. godine na „Pesmi Evrovizije”, a danas, pričajući o ovom muzičkom takmičenju, citira ironične reči Gorana Bareta iz sastava „Majke”: „’Evrosong’ je mesto gde se takmiči i osvoji mesto.”

– Šalu na stranu, to je bilo jedno lepo iskustvo unutar čitavog velikog pogona šou-biznisa. Međutim, danas svemu tome pristupam s kreativne distance. Ma koliko današnji „Evrosong” predstavljao medijski spektakl, pristup koji čuva minimum žive muzičke interakcije, danas se u svetlu spektakla čini veoma dalekim.