Земља на удару звезде смрти

АСТРОНОМИЈА
Није као у научној уобразиљи на филмском платну „Ратови звезда”; истинска звезда смрти, а не измишљено небеско тело велико као Месец, једног дана засуће смртоносним зрацима Земљу.

Ватрени ковитлац толико је силан да је у стању да спржи насељене светове хиљадама светлосних година удаљене. (Светлосна година је растојање које светлост, путујући брзином од око 300.000 километара у секунди, превали за годину дана, а то је, отприлике, 9,6 билиона километара или 9,6 хиљада милијарди километара).

Онеспокојавајуће предвиђање обелоданио је, управо, астроном Питер Татхил са Универзитета у Сиднеју (Аустралија), умирујући настрашљивије да ће до таквог “судњег дана” – уколико се догоди – прохујати неколико стотина хиљада година. Једини (и довољан) услов, за сада непознат, јесте да се наша планета нађе у ватреној линији будућег страхотног излива гама-зрака. А људски род је на искушењу да настрада и од другачије космичке претње, зар не?

Пламени пир у Стрелцу

Ужарена ковитлајућа завојница је, у ствари, пар звезда које једна другу прате (и привлаче у дословном смислу) обрћући се око претпостављеног средишта привлачења (гравитација), при чему сваких осам месеци начине замишљени круг. У немилосрдном надвлачењу једна другој черупају огромне праменове гаса који се у међупростору сударају, заплићући се у светлећи завијутак. Сабласни пламени пир први пут је опажен пре осам година, у сазвежђу Стрелца, 8.000 светлосних година далеко од нас, отприлике на четвртини пута до самог срца Млечног пута.

Када истроше своје гориво, обе играчице у необичном плесном пару (WR 104) најпре ће да се сажму, а потом да се распрсну у супернове, надалеко видљвиве. Једна је слабија и прва ће, вероватно, откуцати своје време; астрономи су је назвали Волф-Рејетова звезда. Е то је забринуло аустралијског звездочатца и друге у свету, зато што је очигледно да је на измаку властитог трајања. И када избаци сноп веома снажних гама-зрака који малтене јуре брзином светлости, наши далеки потомци неће пожелети да се нађу на том смртоносном путу. Ма које упозорење биће одоцнело.

Изливи гама зрачења су најсилнији и најпусточнији у целом космосу; за хиљадити делић секунде а најдуже минут исијају енергије колико наше Сунце за десет милијарди година својег живота! За људски род је најмање пожељно да се задеси у линији, а сва је неприлика да гледамо у правцу осе која повезује две звезде. Али за изричиту тврдњу ваља још података прикупити у осматрањима следећих година, написао је Питер Татхил ових дана у чувеном „Астрофизичком чаопису”.

На несрећу будућих нараштаја, гама-пљусак наићи ће дуж замишњене осовине којом се једна око друге окрећу звезде смрти, што значи да их никако не може мимоићи. И прве за које се зна да могле да заспу нашу планету, а да су прилично близ у – у космичким размерама – да нанесу штету. Иако се чини да је дотични “ватрени точак” далеко, ранија проучавања су показала да – уколико немате среће да вас заобиђе – смртоносни сноп може да буде погубан за земаљски живи свет.

Прекид „ланца исхране”

Упркос томешто неће оставити пустош каква је дочарана у филмској пустоловини, нема љумње да ће изазвати свеопшти помор или, свакако, озбиљно угрозити живот који познајемо. Гама-зраци ће, наиме, пројурити кроз Земљин ваздушни омотач (атмосфера) и спржити тле, а успут хемијски оштетити највише слојеве (стратосфера). Адријан Мелот са Универзитета Канзас (САД) процењује да – уколико зрачење потраје десет секунди или мало дуже – испариће 25 одсто озонског покривача који поуздано штити од опасних ултраљубичастих зрака. Скорашње људске делатности су га, како је израчунато, истањиле само три-четири посто.

Лоше се пише поколењима која долазе, највише зато што ће се прекинути “ланац исхране” у океанима од којег све започиње, призори свакодневног гладовања дуго ће као нежељени посетилац пратити људски род. Једина непознаница колико ће честица у виду космичких зрака обасути Земљу, прва препрека на том убилачком походу је – галактичко магнетно поље. Исти такав, а кудикамо слабији заштитник око наше планете, од мале је помоћи. Честице су толико набијене енергијом (наелекстрисане) да се простиру готово светлосном брзином.

Земљина страна коју озраче изгледаће као после распрснућа моћне атомске бомбе, од нуклеарне болести ниједан организам неће остати поштеђен.

Није јасно ни колику ће ширину достићи сноп, али се очекује да се из извора у облику корнета или фишека до Земље рашири некоколико стотина квадратних светлосних година, што значи да и ако бисте се укрцали у свемирску летелицу и покушали да одмаглите – не бисте умакли последицама. Најмање једно велико уништење (око 60 процената врста заувек ишчезло пре 443 милиона година) приписује се сличном „космичком ватромету”.

Питер Татхил указује да распрскавање звезде смрти (или обе) не мора да буде погубно за тадашње житеље плаво-зелене планете у Сунчевој породици; умногоме све зависи од количине и правца простирања гама-зрака.