Мождани удар – епидемија која траје

Светски Дан борбе против можданог удара 29. октобар ове године обележиће симпозијумом под називом „Садашњост и перспективе лечења можданог удара” који ће бити организован баш на тај дан, у суботу у 18 часова у Свечаној сали Скупштине града. Покровитељ и коучесник је Министарство здравља Републике Србије. У средишту интересовања неурологије из многих разлога су васкуларне болести мозга, односно мождани удар.

У огромној већини земаља васкуларне болести мозга представљају трећи водећи узрок оболевања и смртности, а по трошковима лечења спадају у сам врх издвајања за здравствену заштиту. Када говоримо о нашој средини, подаци су још драматичнији, наглашава проф. др Ранко Раичевић, начелник Клинике за неурологију ВМА и председник Друштва неуролога Србије.

Мождани удар је први узрок смртног исхода код жена у болничким срединама, а други водећи узрок смрти мушкараца. У више од 80 одсто случајева ради се о исхемијском можданом удару (последица запушења крвног суда тромбом), док осталих 20 одсто болесника доживи хеморагијски мождани удар (услед прскања крвног суда).

Шта треба чинити како би се смањио број пацијената који доживе мождани удар питање је које би стално требало постављати на свим нивоима и на сваком месту, у скупштинским одборима, министарствима,  о којим би требало да се баве невладине организације, верске заједнице... Питање можданог удара није само питање односа лекар – пацијент, него и лекар – пацијент – заједница. То је питање за сваки дан, за сваког човека.

И неопходно је ићи у правцу савремених достигнућа и савремене медицине, а најпре у правилном начину живота, одустајању од штетних навика, човекољубљу, солидарности у породици у друштву. На овом путу нема непремостивих препрека ако то што радимо желимо да достигнемо, а награду не захтевамо, већ само разумевање.

Светска статистика:

75 одсто је старијих од 65 година

12-14 одсто узрок смрти на годишњем нивоу

33 одсто умире у првој години

45 одсто оболелих је независно

22 одсто пацијената захтева туђу помоћ

20 одсто захтева трајни смештај у институције