ИМА У ИЗЛОГУ, НЕМА У РАДЊИ

Дневне новине су прекјуче, на првим странама, најављивале текст кривичне пријаве, коју је поднео директор РТС-а Александар Тијанић против Владимира Поповића, бившег шефа Бироа за комуникације Владе РС, као и групе министара. Само у „Блицу” и „Ало!” нема о томе ни једне речи. На првим странама. Тек на 14. „Блиц” има малу вест, а „Ало!” на трећој вестицу од које је мања једино она под насловом „Признање за АЛО!”.

Уредници ових новина су, дакле, проценили да вест о поменутој кривичној пријави не би била привлачна за најаву на првој.

Или је неки други мотив био одлучујући?

У „Блицу” је на пример носећи наслов на првој страни тог дана био „Капија од пола тоне убила петогодишњака”, а у „Ало!” „Срби носе афричке гаће”.

Јест’ да је мала, али поменута вест „Признање за АЛО!” заслужује да се препише: „Једини дневни лист који је номинован за награду града Београда у области новинарства за 2007. годину је „Ало!”. Предлагачи награде у образложењу су истакли да је „Ало!” „заслужан за, драгоцени допринос промени карактера таблоидних издања”.

Појма нисам имао да таблоидне новине имају карактер, као ни да је дотични подложан променама. То је стога, ваљда, што више није у моди непоколебљив, чврст карактер?

Али, наведене две реченице нису цела вест. Има још две, од којих је за нас занимљива прва. Јер збуњује. (Осим ако у томе није нека „карактерна промена”.) Она гласи:

„За ову награду номиноване су и београдске редакције ’Блица’ и ’Вечерњих новости’, као и неколико познатих новинара”.

Пошто су и „Блиц” и „Вечерње новости” дневни листови, како је онда „Ало!” једини? „Једини дневни лист који је номинован за награду...”? Осим ако се посебно не награђују листови, а посебно редакције...

Дакле, „драгоцени допринос промени карактера таблоидних издања”?

Кренух од прве стране. Читам најаву: „Милош Алигрудић за ’АЛО’! Како сам решио случај убиства, страна 3”. Кад неко то прочита, намах се одлучи да купи новине да провери када је посланик постао детектив. Кад тамо, а оно се ради о епизодној филмској улози где Алигрудић игра форензичара који изговара једну реченицу, кључну за откривање убице.

Такође, мамац за купца је и најава: „Зорица Марковић након изласка из куће ’Великог брата’ открива. Петар није геј, показао ми је”. Пошто је испод овог наслова фотографија дотичне у црној мајици на којој је одштампана огромна песница с подигнутим средњим прстом који готово досеже до њеног лица, купац који се колеба, одлучује да их купи. Али, унутра сазнаје да је дотичној речени Петар показао слику његове девојке.

Што има у излогу, нема у радњи.

У истом броју „Ало!” је објавио и вест (заправо трач, абер, рекла-казала) да је Бранислава Петрушевића Петрућија, познатог комичара, „Индексовца”, непознат младић ошамарио у „Гранд казину”. „Извор” овог листа „који се затекао на лицу места” до детаља је испричао све што је „видео и чуо”. Све у свему наводно се ради о коцкарском, односно зеленашком дугу. Када је новинар позвао овог глумца да провери истинитост приче „извора”, овај је рекао: „То није тачно. Верујте ми да не знам о чему се ради”.

Али, „Ало!” није поверовао. Објављена је слика глумца, цела причица и наслов: „Петрући ишамаран у казину?”. Наслов је, истина, под знаком питања, али ко више примећује тамо неке знаке. Остаће у сећању ако не уверење, а оно, у најбољем случају, сумња да је тај човек онакав каквим је приказан.

Ипак, не верујем да је ово пример „драгоценог доприноса промени карактера таблоидних издања”, јер тога има и у осталим таблоидима. Као и приступа: Има у излогу, нема у радњи.

За овај пут ево примера из „Курира”. На насловној стани, прекјуче, објављен је наднаслов „Забранили му, али...”, наслов „Живела трава” и поднаслов: „Лидер ЛСВ, посланик ДСС Жељко Томић и вођа Националног строја Горан Давидовић у младости били рокери и панкери. Чанак предводио групу ’Шта’која је снимила четири нумере али им није дозвољено да објаве песму ’Марихуана’”. Уз најаву је слика Ненада Чанка.

Стиче се тако површан утисак да су поменута тројица скупа музицирали. А као мирођија, убачена је и марихуана. Па и текст на петој страни наставља тај „тренд”: „Да су и немогуће ситуације могуће (...), доказује чињеница да су се на истом месту, због истог посла у кратком временском року нашли...”, па следе имена већ поменутих.

А у ствари нико ни са ким није имао везе. Чанак је добио награду за песму „Моја земља” на Зајечарској гитаријади у конкуренцији бригадирских и родољубивих песама.