Размишљања неспутана калупом лекција

„Опрез, ова књига може да буде опасна по конзервативце. За људе без предрасуда, ова књига може да буде инспирација. У реду, претерујем, ово су ионако речи једне тринаестогодишње балавице која није прихваћена у друштву. Нема везе, свет је много лепши ако га гледаш изван кутије. Та права линија коју никада нећу моћи ни желети да пратим ионако није за мене. Ја ћу наћи свој пут. Можда ће ми бити тешко, можда ћу морати да корачам сама, али никада нећу престати да се борим за оно у шта верујем.”

Овако пише Јана Шевкушић, тринаестогодишњи девојчурак одрастао на падинама Златибора, у свом књижевном првенцу „Неозбиљно – преозбиљно”, књизи у којој је сабрала своја размишљања о оригиналности, различитости, предрасудама, сновима, грешкама, површности, злу, лепоти, смрти, похлепи и себичности одраслих, али и младих...

Како каже најмлађа ауторка овогодишњег Сајма књига, „Неозбиљно – преозбиљно” је написала из – досаде.

– Само сам једног дана села за компјутер и кренула да куцам пасус по пасус, а написано сам објавила у инат онима који су ми се смејали, вршњацима, у школи и ван ње... Књигу сам завршила за пет месеци, а изашла је уочи мог 14. рођендана. Посветила сам је свима онима који су сумњали у мене – прича нам Јана Шевкушић, ученица првог разреда Гимназије у Ужицу, језички смер.

Признаје да „школа није њен фах”, мада је увек била на граници одличног успеха. Не зато што не воли да учи, напротив. Каже нам да обожава да учи, али углавном ствари које немају везе са школом.

– У школи нас уче да је опасно размишљати о нечему што није у лекцији. Уче нас да се плашимо да постављамо питања. Одвајају машту од наших душа. Наставници углавном нису спремни да признају да су погрешили. Тако се понаша већина одраслих – говоре да цене искреност, али када им кажем своје мишљење о нечему, они се наљуте ако то што сам рекла противречи њиховим ставовима – објашњава Јана, која за себе каже да није пристала да је као осталу децу „укалупе” током основне школе.

Тренирала је пливање, џудо и одбојку, скија, освајала је награде и медаље, диплому за мачевање из Јапана... Каже да је тренутно спорт не занима, слободно време посвећује речима и музици. Управо чита „Ране јаде”, дело из лектире, и додаје да јој једва остаје времена да прочита нешто „за своју душу”.

– У поређењу са основном школом, у средњој се учи више о стварима које ме занимају, волим књижевност, психологију, филозофију, учимо уз српски и латински, француски и енглески – каже Јана и на наше питање да ли је размишљала о факултету одговара „да је још рано да мисли о томе”.

За то што је научила да мисли својом главом и како каже – „ван кутије – захвална је пре свега родитељима, Јелени и Владимиру, који су професори физичке културе и спорта на Чиготи, живе у природи по принципу „у здравом телу, здрав дух” и уживају у путовањима по свету и у екстремним спортовима.

Да и они имају мало другачији поглед на свет, сведочи и једна илустрација коју је Јана недавно поставила на свом фејсбук профилу, а која говори исто толико колико и њена „неозбиљно преозбиљна” књига: на првој слици родитељ показује детету чистача улице и каже: „Ако не учиш, овако ћеш да завршиш”, а на другој је иста сцена, али са поруком мајке: „Ако учиш добро, моћи ћеш да попут овог човека створиш бољи свет за људе.”