Razmišljanja nesputana kalupom lekcija

„Oprez, ova knjiga može da bude opasna po konzervativce. Za ljude bez predrasuda, ova knjiga može da bude inspiracija. U redu, preterujem, ovo su ionako reči jedne trinaestogodišnje balavice koja nije prihvaćena u društvu. Nema veze, svet je mnogo lepši ako ga gledaš izvan kutije. Ta prava linija koju nikada neću moći ni želeti da pratim ionako nije za mene. Ja ću naći svoj put. Možda će mi biti teško, možda ću morati da koračam sama, ali nikada neću prestati da se borim za ono u šta verujem.”

Ovako piše Jana Ševkušić, trinaestogodišnji devojčurak odrastao na padinama Zlatibora, u svom književnom prvencu „Neozbiljno – preozbiljno”, knjizi u kojoj je sabrala svoja razmišljanja o originalnosti, različitosti, predrasudama, snovima, greškama, površnosti, zlu, lepoti, smrti, pohlepi i sebičnosti odraslih, ali i mladih...

Kako kaže najmlađa autorka ovogodišnjeg Sajma knjiga, „Neozbiljno – preozbiljno” je napisala iz – dosade.

– Samo sam jednog dana sela za kompjuter i krenula da kucam pasus po pasus, a napisano sam objavila u inat onima koji su mi se smejali, vršnjacima, u školi i van nje... Knjigu sam završila za pet meseci, a izašla je uoči mog 14. rođendana. Posvetila sam je svima onima koji su sumnjali u mene – priča nam Jana Ševkušić, učenica prvog razreda Gimnazije u Užicu, jezički smer.

Priznaje da „škola nije njen fah”, mada je uvek bila na granici odličnog uspeha. Ne zato što ne voli da uči, naprotiv. Kaže nam da obožava da uči, ali uglavnom stvari koje nemaju veze sa školom.

– U školi nas uče da je opasno razmišljati o nečemu što nije u lekciji. Uče nas da se plašimo da postavljamo pitanja. Odvajaju maštu od naših duša. Nastavnici uglavnom nisu spremni da priznaju da su pogrešili. Tako se ponaša većina odraslih – govore da cene iskrenost, ali kada im kažem svoje mišljenje o nečemu, oni se naljute ako to što sam rekla protivreči njihovim stavovima – objašnjava Jana, koja za sebe kaže da nije pristala da je kao ostalu decu „ukalupe” tokom osnovne škole.

Trenirala je plivanje, džudo i odbojku, skija, osvajala je nagrade i medalje, diplomu za mačevanje iz Japana... Kaže da je trenutno sport ne zanima, slobodno vreme posvećuje rečima i muzici. Upravo čita „Rane jade”, delo iz lektire, i dodaje da joj jedva ostaje vremena da pročita nešto „za svoju dušu”.

– U poređenju sa osnovnom školom, u srednjoj se uči više o stvarima koje me zanimaju, volim književnost, psihologiju, filozofiju, učimo uz srpski i latinski, francuski i engleski – kaže Jana i na naše pitanje da li je razmišljala o fakultetu odgovara „da je još rano da misli o tome”.

Za to što je naučila da misli svojom glavom i kako kaže – „van kutije – zahvalna je pre svega roditeljima, Jeleni i Vladimiru, koji su profesori fizičke kulture i sporta na Čigoti, žive u prirodi po principu „u zdravom telu, zdrav duh” i uživaju u putovanjima po svetu i u ekstremnim sportovima.

Da i oni imaju malo drugačiji pogled na svet, svedoči i jedna ilustracija koju je Jana nedavno postavila na svom fejsbuk profilu, a koja govori isto toliko koliko i njena „neozbiljno preozbiljna” knjiga: na prvoj slici roditelj pokazuje detetu čistača ulice i kaže: „Ako ne učiš, ovako ćeš da završiš”, a na drugoj je ista scena, ali sa porukom majke: „Ako učiš dobro, moći ćeš da poput ovog čoveka stvoriš bolji svet za ljude.”