Треће доба као казна

Сцена прва: Троје старих, болесних и тешко покретних људи изгорело је пожару који је недавно избио у илегалном дому за старе особе у Панчеву, а једанаесторо тешко повређених станара дома пуким случајем избегло је сигурну смрт. Газдарици овог објекта два пута је забрањиван рад, али она би сваки пут проналазила рупу у закону и отварала нови дом. Иако је у последње две године затворено 56 илегалних домова за старе особе, инспектори социјалне заштите с правом страхују да у Србији постоји више стотина оваквих установа у којима су старе особе често смештене против сопствене воље.

Сцена друга: Ледена зима у Србији 2012. године однела је 22 живота, а највећи број жртава био је у трећем животном добу. Снежна бајка направила је пакао од живота стотинама хиљада житеља села у Сјеници, Тутину, Новом Пазару, Новој Вароши и Пријепољу који су данима били без струје, хране и лекова и који су преживели захваљујући професионалним спасиоцима и волонтерима Црвеног крста. Увођење ванредног стања означило је прекид у комуникацији између многих родитеља који су остали у завејаним селима и њихове деце која су своје породично гнездо свила далеко од родитељског дома или су емигрирала из руралних крајева наше земље у потрази за бољим животом.

Сцена трећа: „Зашто се возикате аутобусом кад људи иду на посао? Зар немате паметнија посла?” Ово су неки од најчешћих коментара који стижу на адресу седокосих корисника градског превоза који су се „дрзнули” да се возе у саобраћајном шпицу. Да ли понекад помислимо да се брецамо на баке и деке који путују на други крај града да би чували унуке или морају да стигну на време код лекара да би добили терапију и лекове од којих им зависи живот?

Шта повезује ове сцене, осим мучног осећања да мрачни и заборављени обичај лапот, који се односи на убијање старијих чланова породице јер више нису у стању да доприносе друштву и породици, добија модерније и софистицираније облике? Да ли мит о породици, као најснажнијој каријатиди српског патријархалног друштва, снажно пуца под резултатима бројних истраживања Црвеног крста Србије који сведоче да скоро свака десета стара особа у нашој земљи трпи злостављање ближњег свог и да су најчешћи виновници овог насиља најближи и најрођенији чланови породице – синове, кћерке и унуци?

Неумољива демографска статистика сведочи да је први пут у историји наше земље број старијих од 65 година премашио број млађих од 18 година, а од 115 општина у Србији чак 111 спада у демографски стара подручја. Подаци изведени из последњег пописа становништва сведоче да у Србији живи 723.249 старих жена и 527.067 старих мушкараца, а бројке које сликају њихову садашњост не уливају оптимизам – чак 54 одсто старих издржава чланове своје породице, а тек сваком десетом пензионеру помажу његови наследници. Готово пола милиона старих особа у Србији прима минималну пензију. Свака пета стара особа изложена је финансијском насиљу од стране својих најближих, иако највећи број старих не сматра да је издржавање деце и унучића, односно давање пензије и узимање новца с текућег рачуна облик финансијске злоупотребе њихових емоција.

Свака десета стара особа живи испод границе сиромаштва, више од 11.000 особа старијих од 65 година прима социјалну помоћ, готово пола милиона старих особа у нашој земљи прима минималну пензију, а само један проценат старих особа своје „златно доба” проводи у удобности геронтолошких центара.

Иако се често истиче чињеница да ми припадамо тзв. медитеранском кругу земаља у којима се негују снажни емотивни односи међу члановима породице, статистика говори да стари људи углавном живе сами – у Србији постоји 434.548 старачких домаћинстава, од којих 278.131 њих чине самачка домаћинства. Свега трећина старих људи живи у истом домаћинству са својом децом. Број једночланих старачких домаћинстава расутих по падинама сурих планина и изгубљених у брдима источне Србије измиче свим статистикама, а управо они спадају у категорију најугроженијег становништва у нашој земљи. Тешкоћу њиховог живљења додатно усложњава чињеница да у њиховим домовима, поред икона светаца, висе и фотографије деце и унука који одрастају негде далеко и у посету долазе када је крсна слава или школски распуст, па им је комшилук први „род” с којим деле тешкоће живота. Подаци такође говоре да скоро две трећине домаћинстава у Србији има стару особу или се брине о старој особи изван сопственог дома. Најнеповољнија ситуација је у јужној Србији, где је сваки пети становник старији од 65 година.

И док у развијеним земљама запада старе особе продају велике породичне куће када децу изведу на пут да би путовали или куповали оне ствари које им причињавају задовољство, у нашем друштву промовише се култ саможртвовања старих људи у корист породице. О томе сликовито говори и реклама једне банке у којој насмејана и срећна девојчица пева „једног дана решио мој деда да ми купи све што мени треба” а њен дека улази у банку и задужује се преко својих могућности да би унучици испунио све жеље.

Иако лепота живота у трећем животном добу у великој мери зависи од здравственог статуса особе, пун или празан новчаник умногоме доприноси квалитету свакодневног живота. Истраживање Геронтолошког друштва Србије показало је да осећању усамљености доприноси социјална изолација и чињеница да већина старих не користи услуге геронтолошких центара – они углавном остају код куће и време проводе у гледању телевизије. Највећи број њих не одлази чак ни у кућне посете пријатељима. Немају новца ни за 100 грама кафе, кесицу бомбона и карту за превоз.