Пољска не да Уставни суд

Пољска је свесна да у Европској унији не постоји неопходно јединство у многим питањима и да је немогуће донети једногласну одлуку. Једно од таквих питања је и могућност да се овој чланици ускрати право гласа због тога што одбија да спроведе измене у свом законодавству које се односи на функционисање Уставног суда.

Зато је пољска влада по истеку тромесечног рока, који јој је дат 27. јула у Бриселу, одбацила низ законодавних препорука за функционисање Уставног суда, укључујући и објављивање и спровођење одлука овог суда, које не желе да објаве. Министар спољних послова Витолд Вашчиковски је рекао да се Пољска не слаже са интерпретацијом Европске комисије, нарочито не првог потпредседника Франсоа Тимерманса, који је рекао да извршни органи ЕУ неће одустати и да ће захтевати гласање о томе да ли Пољској треба суспендовати право гласа. Међутим, председник Европског савета и бивши пољски премијер Доналд Туск, који није наклоњен владајућој гарнитури у Пољској, објаснио је да ће према правилима, ако овај предлог не добије неопходне гласове свих 27 чланица – све то онда бити губљење времена.

Пољска је прва држава против које је примењено новоустановљено правило о покретању надзора и примени мера против неке чланице. Иако нема јединства да се Пољској ускрати право гласа, ипак јој може бити ускраћен новац из европских фондова, који није мали. Али још у јануару мађарски премијер Виктор Орбан је најавио вето на било какав предлог санкција ЕУ против Пољске. Он је реаговао на изјаву тада мало познатог комесара ЕУ за дигиталну економију и друштво Гинтера Етингера, који је запретио надзором над Пољском, наводећи да је Варшава „прекршила заједничке европске вредности” усвајањем закона којим се влади даје контрола над државним медијима. Етингер је управо ових дана стекао негативан публицитет, јер је, само што је предложен као кандидат за комесара за буџет, на скупу немачких привредника, не знајући да неко тајно снима његов говор, и сам прекршио „заједничке европске вредности”, назвавши делегацију кинеских министара „косоокима”, „преварантима” и људима који се „ималином чешљају слева на десно”.

Реакција кинеског министарства спољних послова била је на фону онога што је пољска премијерка рекла о бриселској врхушки, када је упозоравала да се ЕУ распада. Портпаролка Хуа Цунјинг је рекла да Етингерова изјава одсликава „комплекс супериорности који имају неки западни политичари”. А премијерка Беата Шидло је само који месец раније, бранећи пољски став да је мешање Брисела у пољско законодавство неосновано, за разглављивање темеља ЕУ оптужила председнике три најважнија тела ЕУ (комисија, савет и парламент), рекавши да „криза носи њихова имена”. Проблем је што, губећи „заједничке европске вредности” у мигрантској кризи, подељености у вези са санкцијама против Русије и мерама штедње које се намећу неким државама – Брисел има све мање ауторитета да носи улогу демократског арбитра.

Тако је створен нови блок држава које се залажу за „више националне државе у ЕУ”, попут Вишеградске четворке (Мађарска, Словачка, Чешка и Пољска), које не желе да у случају миграната или и у другим питањима (Мађарска и Пољска) дозволе наметање правила из централизоване команде у Бриселу која би ишла на штету националних интереса. Због тога се и могло догодити да пољска премијерка дословно каже да су препоруке Брисела политички мотивисане и да она лично „не може ни да схвати зашто се Европска комисија још увек бави Пољском”. Најавивши да ће се и даље разговарати са ЕК, она није пропустила прилику да нагласи да све што Пољска чини, произлази из одлука парламентарне већине и да је у складу са пољским уставом.

У последњим изменама закона Пољска је учинила уступак утолико што је објавила неке оцене Уставног суда, али не и оне најважније, и председнику Анджеју Жеплинском, коме мандат истиче у децембру, омогућила да има право гласа у избору свог наследника и да управља судом у прелазном периоду.

Проблем са Пољском је настао оног тренутка када је у Варшави у октобру прошле године Странка права и правде (СПиП) Јарослава Качињског поново, после губитка власти 2011. године, победила до тада владајућу Грађанску платформу бившег премијера Доналда Туска; оформљена је нова парламентарна већина, изабрана нова влада и председник из ове странке. Конзервативна странка је испунила предизборна обећања и донела законе којима жели да заштити националне интересе државе – отприлике део закона које је увео Виктор Орбан у Мађарској. Ова владајућа коалиција је, као што је учинила и она пре ње, именовала судије у Уставни суд који доноси најважније одлуке везане за државни интегритет. Нови председник Анджеј Дуда није хтео да потпише указ о именовању троје судија које је Грађанска платформа предложила, а парламент уочи самих избора именовао, а потом је председник суда Анджеј Жеплински одбио да прихвати нових троје судија који су именовани на предлог СПиП. Сукоб је продубљен када влада није хтела да објави, ни после препоруке Европске комисије, две одлуке у којима је Уставни суд владине законе управо о његовом устројству оценио као неуставне.

Очигледно је да се борба на линији Варшава–Брисел води око премоћи у Уставном суду, то јест око покушаја да се, после промене владајуће већине, донесу закони који ће омогућити „више националне државе у ЕУ”, насупрот покушају Брисела да задржи све команде у својим рукама.