Против Трампа су били сви, осим бирача

Једини човек који је разумео шта људи стварно мисле и осећају у Америци – постаје њен председник, обећавајући да се враћају добра стара времена.

Доналд Трамп је победио на изборима и биће 45. шеф Беле куће. Његов тријумф над Хилари Клинтон скоро да нико није предвидео. Подбациле су све прогнозе и анкете, сви коментатори који су предвиђали глатки пролаз бивше прве даме, показујући да живе у кули од слоноваче и не схватају шта се дешава у земљи. Медији, политичари и интелектуална елита из Вашингтона и Њујорка убеђивали су становнике Охаја или Пенсилваније да су све већа етничка шароликост земље, глобализација и такмичење са јефтином радном снагом неминовност и да само необразовани глупаци то не виде. Глас за Трампа била је освета беле Америке.

Њујоршки бизнисмен без дана политичког искуства и са „педигреом” звезде ријалити програма покосио је бившу прву даму, сенаторку и државну секретарку која се за функцију председника спремала последњих 30 година. Учинио је то и са далеко мање волонтера и запослених у штабу, реклама и донација. Кампања му је била хаотична, штаб често неорганизован.

Политички аналитичари су тврдили да неко ко је толико политички некоректан као Трамп нема шта да тражи у трци за Белу кућу. Исмевали су га као политичког незналицу који не зна основне постулате вођења кампање или политике. Ипак, он је знао боље. Осетио је бес који велики број грађана доживи када, позивајући кол-центар, чују да треба да окрену нулу да би са оператером разговарали на енглеском језику.  Уплашени за идентитет, језик, сигурност и привилегије, бели Американци су се окренули аутсајдеру који никада није вршио ниједну изборну функцију, али је обећао следеће: изградиће зид према Мексику, забранити муслиманима улазак у САД, протерати 11 милиона илегалних имиграната, бити неумољив према терористима и раскрстити са уговорима о слободној трговини који преплављују земљу јефтином кинеском робом и селе послове преко границе.

Истовремено, земља за коју многи, па и Хилари Клинтон и Барак Обама, верују да је светионик демократије и слободе, пример који морају да следе све остале нације – или ће на то бити натеране бомбама – за председника је изабрала човека који је мексичке дошљаке назвао силоватељима и нарко-дилерима, а жене ругобама и дебелим свињама. Његов репертоар употпунило је и спрдање са хендикепираним новинаром, претња Хилари Клинтон да ће је сместити у затвор и обећање да ће убијати чак и породице терориста и у Гвантанамо доводити нове затворенике. Ипак, све то није било важно јер је обећао Американцима носталгичним за старим временима да ће све опет бити као пре.

И поред тога што је америчкој економији одавно кренуло набоље после рецесије и што је опасност од тероризма пренадувана, Трамп је убедио део нације да земља економски пропада, да ће је прогутати неман исламског тероризма и то све због неспособног председника и његове кандидаткиње. Порука је била јасна: играјте на сигурно, немојте да после Афроамериканца сада изгласате још и жену!

Глас оног ко говори шта други мисле

Трамп улази у Белу кућу иако је највећа већина медија навијала за његову конкуренткињу, објашњавајући бирачима да их чека зора ауторитаризма у случају његове победе. Сада ће се преиспитати утицај који медији заиста имају на људе. Изгледа да су се мало заиграли када су убеђивали нацију да мора да изабере жену која је зарад каријере пристајала на јавна понижења свог супруга, угрозила државне тајне користећи приватни мејл у Стејт департменту и узимала непристојно много новца од страних влада и домаћих банкара. Чекови са Волстрита доказивали су да о њеном интегритету нема ни говора. Хилари Клинтон је у очима јавности остала опортуниста и корумпирана политичарка склона неистинама као онда када је казала да није послала ни примила ниједан мејл са поверљивим информацијама, а ФБИ ју је ухватио са неколико. Уз такву конкуренцију, Трамп је још испао неко ко ће изговорити и последњу непромишљеност или увреду, али да ће макар то мислити искрено, за разлику од бивше прве даме за коју се веровало да ће рећи било шта да би била изабрана. Трамп је очигледно победио и зато што је говорио оно што су многи Американци мислили али нису смели да изговоре из страха од осуде, као на пример да је 11 милиона илегалаца ипак превише.

До закључења овог броја пребројано је да је Трамп освојио 279 електорских гласова, а 270 је било потребно за победу. Хилари Клинтон је имала 228. Ипак, она је по истој рачуници освојила нешто мало више појединачних гласова Американаца од Трампа – 59.414.096 насупрот 59. 229.732.

Медији, професори и аналитичари убеђивали су нас да за Трампа гласају само старији рурални белци без школе који су изгубили посао не зато што су се радна места преселила у Бангладеш, већ зато што нису држали технолошки корак са светом. Ипак, немогуће је да њих у Америци има толико да би само на основу њихових гласова Трамп доживео овакав успех.

За њега су гласали белци, то је јасно – медији пишу о незабележеном одзиву белих бирача на гласање – али је међу њима било и врло образованих и богатих. Некима од њих сметало је што губе позиције који су некада имали у друштву. Шпански је постајао равноправан са енглеским, Афроамериканац је осам година био председник, а црна мањина је месецима блокирала путеве и тргове протестујући и тражећи правду. Трамп им је стално обећавао да ће „Америка поново бити велика”, а за многе је то значило повратак у „добра стара времена”, када су белци били апсолутна већина и када се све производило у САД а не у Кини. Пријало им је и да чују да се порески новац више неће трошити на смене режима и увођење демократије где се она свакако не може увести, већ на изградњу инфраструктуре и фабрика у САД.

Белци из унутрашњости Америке сматрали су да су мањина у сопственој земљи и на овим изборима су се, како је пренео „Вашингтон пост”, тако и поставили: нису ствари препустили случају, нису апстинирали, организовали су се и гласали. Са друге стране, Хилари Клинтон је мислила да победи захваљујући гласовима стварних мањина, афроамеричке и латиноамеричке, али је они нису подржали у мери у којој је њој то било потребно. Њен пораз је шамар и Обами који јој је свесрдно помагао последњих месеци, али и интелектуалној елити која је статистиком и блаћењем Трамповог карактера намеравала да утиша народно незадовољство.

Хилари Клинтон избегла да призна пораз

Земља је подељена. После изузетно прљаве кампање у којој је Трамп називао супарницу „корумпирана Хилари”, а она њега расистом и неурачунљивим човеком коме се не смеју поверити нуклеарне шифре – није ни могло бити другачије. Што је за једне пожељно, другима је неприхватљиво. Многи Американци на друштвеним мрежама тврде да их је срамота што је Трамп изабран и тврде да ће се распитати како да имигрирају у Канаду. Трамп се обратио свима у победничком говору позивајући на јединство нације и тврдећи да ће бити председник свих. Његов говор је био неуобичајено одмерен. Чак није претио конкуренткињи да ће је послати у затвор, већ јој је честитао на доброј борби и захвалио јој на томе што је служила њиховој земљи.

„Они који су били заборављени никада више неће бити заборављени”, казао је Трамп, алудирајући на своје бирачко тело.

Демократе су дуго осуђивале Трампа због тога што је оспоравао легитимитет избора (на којима је, иронично, победио) тврдећи да тиме изазива немире и подрива поверење које грађани имају у институције. Прексиноћ, међутим, њихова представница није хтела да призна пораз пред бирачима и одржи такозвани губитнички говор у којем другопласирани позива на сарадњу са новим председником. Трамп је казао да га је назвала телефоном и честитала му, али су је њени подржаваоци узалуд чекали.

Трамп је освојио већину у свим традиционалним републиканским државама и поред тога што није имао велику подршку своје партије, или можда баш због тога. Ишло му је у прилог што га је одбацила елита јер је ово година када људи одбацују визију света коју им натурају уски политички, економски и интелектуални кругови. Прво је био „брегзит”, онда је дошао Трамп. Такозване неопредељене државе (за које се никад не зна како ће гласати), за које се прогнозирало да ће превагнути на њену страну, ипак су отишле њему. Остала су јој само демократска упоришта попут Калифорније, Орегона или Њујорка.

Када је у јуну прошле године објавио да се кандидује, Трамп је исмеван као егзибициониста који ће брзо да потоне или маркетиншки зналац који све то ради да би створио публику за изразито десничарски медиј који је наводно намеравао да покрене. Ипак, победио је све искусне политичаре, прво у странци, а онда и у земљи. Са многима од њих мораће да сарађује јер Конгрес одобрава буџет и потврђује председников избор за министре и судије Врховног суда.

Истог дана одржани су и избори за Капитол хил, где је у оба доба већину задржала Републиканска странка. То значи да ће Трампу бити нешто лакше да са њима сарађује него да су завладале демократе, али не превише – исувише је зле крви пало између партије и човека који ју је вратио у Белу кућу.

Иако су му политички стратези саветовали да снизи тон и поведе рачуна о томе шта прича, Трамп је до краја слушао само своје инстинкте и ударао жестоко по ривалки, Обами, систему, колегама републиканцима. Многи се питају хоће ли се примирити када се буде уселио на најважнију адресу у Вашингтону. Али, зашто би? Сада тек има доказ да је све време био у праву.