Годи ми кад чујем да је неко у публици пустио сузу

Првакиња Београдске опере Јелена Влаховић (59), мецосопран, прва је добитница награде фондације „Бреда Калеф“ за улогу Амнерис у представи „Аида“. Ово је, истовремено, и прва награда за солисткиње мецосопранског гласа код нас, које у једној сезони певају у операма Народног позоришта. У жирију су били: оснивач фондације Бреда Калеф, Ана Зорана Брајовић, Драган Стевовић, Весна Стефановић и Мирко Леви, а одлука је донета једногласно. Признање се састоји од плакете и новчаног дела, а уручила га је Бреда Калеф.

Како сте доживели ово признање?

Овим признањем сам, на известан начин, затечена јер сам га доживела као признање за све претходне године које сам провела на даскама Народног позоришта. Стицајем околности то је овога пута било уочи „Аиде“ и улоге Амнерис, коју певам од 1991. године и која ми је једна од омиљених ликова. Посебан ужитак је што сам ово признање добила од новоосноване фондације госпође Бреде Калеф, која је и после одласка у пензију пратила сва догађања у Опери, па би ова награда требало да буде подстицај за све.

Од кога сте учили певање?

Моја професорка је била госпођа Ђурђевка Качаревић, мецосопран. Она ми је дала основу и веровала је у мене, чак више него што сам ја веровала у себе. Наравно, учила сам и од других, од оних који су на сцени били уз мене. Од свих сам узимала оно што је мени примерено. Имала сам на уму и филм о Марији Калас, која је у причи о формирању своје каријере казала како је учила и од лошијих од себе, али и на грешкама других. А ја сам учила слушајући Паваротија, Доминга, Карераса... Међутим, никад нисам мислила да сам научила све. Ова уметност је вечито учење. То је чаробни круг који ме оплемњује.

Шта обележава ваше певање...

То су, у сваком случају, пре свега, велике емоције, велика искреност, безрезервно давање које некад може да буде рискантно. Наиме, на сцени једнако морају да раде и мозак и срце. А иза тога стоји знање и искуство. Опера се бави најелементарнијим људским осећањима, а то су љубав, завист, мржња... Свим оним што обележава људски род.

... а шта вам је најважније у певању?

Мишљење публике. Желим увек да допрем до њихове душе, до срца, до емоција јер све радим због публике, а музика би требало да оплемени театар. Посебно ми годи кад чујем од некога у публици да су у неким сценама пустили сузу. Та идентификација је драгоцена. А то и јесте неки циљ. Искрено се предајем ликовима које тумачим. На пример: Кармен, Аида, Амнерис, Трубадур, Еболи...

Која је филозофија ваше уметности...

Сматрам да опера обједињује све уметности: музику, причу, тј. књижевност, сцену, односно сликарство... Кад се то уклопи добијамо нову димензију оперске уметности. На нека мишљења да „опера одумире“ ја кажем – апсолутно не! Зато што опера сажима духовност и креативност.

... а која вашег живота?

Управо тако посматрам и свој живот. Сагледавам га у најширем спектру. Морам, упркос свему, ујединити сва догађања и волети их таква каква су: разнолика, па зато и лепа, а пре и изнад свега драгоцена јер су непоновљива.

Да ли сте размишљали о одласку у иностранство?

Јесам. Било је то на почетку каријере. Крајем осамдесетих година. Међутим, онда су дошле оне деведесете године које су „појели скакавци“.

Како бирате пријатеље, а како партнера?

Некад ја бирам, а некад сам бирана у оба случаја. Наравно, то чиним пре свега по неким афинитетима, по неким односима које волите или по одређеним околностима у којима се нађете, па се „препознате“ као људи који могу да се друже. Међутим, увек ми је, у оба случаја, важан искрен однос, без обзира на све околности.

Како прилазите љубави?

Увек отвореног срца, али у овим годинама и уз одређену уздржаност.

Шта су, сем певања, ваше љубави?

Уметност у сваком облику као на пример путовања, дружења са пријатељима и широм породицом. Волим све да их окупим и да неке тренутке проводимо заједно на опште задовољство. Обожавам шетње у природи. Све то ми пуни животне батерије.

Ко вам даје подршку?

Управо та породица и пријатељи. Међутим, често се сетим родитеља. Овога пута, кад сам била на сцени и примала признање фондације Бреде Калеф, сетила сам се оца и мајке којих више нема. Питала сам се колико би они сад били срећни.

Чему не можете да одолите?

Верујем у доброту. Она јесте врло потцењена, али по мени, уз њу иде и љубав, па најчешће и искреност. Зато обожавам добре људе.

Која је ваша идеја о савршеној срећи?

То је кад осетите стање задовољства које траје нешто дуже од пет-шест минута. Ево сад кад сам путовала из Новог Сада ка Београду уживала сам, повремено, у свим бојама јесени...

Шта је или ко је највећа љубав вашег живота?

На питање „шта“ то је музика, а на питање „ко“ то је сигурно моја породица.

Ко су ваши омиљени писци?

То су, пре свих, руски писци и песници, али ништа мање ни француска и немачка литература. А од наших мени је Милош Црњански, као човек, велика поезија сам по себи, али и велика енигма. Остао је неодгонетнута личност, као што је и највећи број његових књига које вам никад нису „исте“.

Деце су веће богатство од свих некретнина

Шта мислите о Доналду Трампу?

Знам да је, од пре неколико дана, нови председник Америке. Знам, исто тако, да је, колико сам ових дана прочитала у новинама, велики и успешан трговац некретнинама и да је сад у трећем браку. Из сва три брака има петоро деце што је, по мени, његово велико богатство, веће од свих некретнина. Ја се не бавим политиком, али по свему што знам Србија ће у Доналду Трампу, најзад, имати великог пријатеља, што је нама веома важно. То је моја велика нада кад је о Трампу реч.