Godi mi kad čujem da je neko u publici pustio suzu

Prvakinja Beogradske opere Jelena Vlahović (59), mecosopran, prva je dobitnica nagrade fondacije „Breda Kalef“ za ulogu Amneris u predstavi „Aida“. Ovo je, istovremeno, i prva nagrada za solistkinje mecosopranskog glasa kod nas, koje u jednoj sezoni pevaju u operama Narodnog pozorišta. U žiriju su bili: osnivač fondacije Breda Kalef, Ana Zorana Brajović, Dragan Stevović, Vesna Stefanović i Mirko Levi, a odluka je doneta jednoglasno. Priznanje se sastoji od plakete i novčanog dela, a uručila ga je Breda Kalef.

Kako ste doživeli ovo priznanje?

Ovim priznanjem sam, na izvestan način, zatečena jer sam ga doživela kao priznanje za sve prethodne godine koje sam provela na daskama Narodnog pozorišta. Sticajem okolnosti to je ovoga puta bilo uoči „Aide“ i uloge Amneris, koju pevam od 1991. godine i koja mi je jedna od omiljenih likova. Poseban užitak je što sam ovo priznanje dobila od novoosnovane fondacije gospođe Brede Kalef, koja je i posle odlaska u penziju pratila sva događanja u Operi, pa bi ova nagrada trebalo da bude podsticaj za sve.

Od koga ste učili pevanje?

Moja profesorka je bila gospođa Đurđevka Kačarević, mecosopran. Ona mi je dala osnovu i verovala je u mene, čak više nego što sam ja verovala u sebe. Naravno, učila sam i od drugih, od onih koji su na sceni bili uz mene. Od svih sam uzimala ono što je meni primereno. Imala sam na umu i film o Mariji Kalas, koja je u priči o formiranju svoje karijere kazala kako je učila i od lošijih od sebe, ali i na greškama drugih. A ja sam učila slušajući Pavarotija, Dominga, Karerasa... Međutim, nikad nisam mislila da sam naučila sve. Ova umetnost je večito učenje. To je čarobni krug koji me oplemnjuje.

Šta obeležava vaše pevanje...

To su, u svakom slučaju, pre svega, velike emocije, velika iskrenost, bezrezervno davanje koje nekad može da bude riskantno. Naime, na sceni jednako moraju da rade i mozak i srce. A iza toga stoji znanje i iskustvo. Opera se bavi najelementarnijim ljudskim osećanjima, a to su ljubav, zavist, mržnja... Svim onim što obeležava ljudski rod.

... a šta vam je najvažnije u pevanju?

Mišljenje publike. Želim uvek da doprem do njihove duše, do srca, do emocija jer sve radim zbog publike, a muzika bi trebalo da oplemeni teatar. Posebno mi godi kad čujem od nekoga u publici da su u nekim scenama pustili suzu. Ta identifikacija je dragocena. A to i jeste neki cilj. Iskreno se predajem likovima koje tumačim. Na primer: Karmen, Aida, Amneris, Trubadur, Eboli...

Koja je filozofija vaše umetnosti...

Smatram da opera objedinjuje sve umetnosti: muziku, priču, tj. književnost, scenu, odnosno slikarstvo... Kad se to uklopi dobijamo novu dimenziju operske umetnosti. Na neka mišljenja da „opera odumire“ ja kažem – apsolutno ne! Zato što opera sažima duhovnost i kreativnost.

... a koja vašeg života?

Upravo tako posmatram i svoj život. Sagledavam ga u najširem spektru. Moram, uprkos svemu, ujediniti sva događanja i voleti ih takva kakva su: raznolika, pa zato i lepa, a pre i iznad svega dragocena jer su neponovljiva.

Da li ste razmišljali o odlasku u inostranstvo?

Jesam. Bilo je to na početku karijere. Krajem osamdesetih godina. Međutim, onda su došle one devedesete godine koje su „pojeli skakavci“.

Kako birate prijatelje, a kako partnera?

Nekad ja biram, a nekad sam birana u oba slučaja. Naravno, to činim pre svega po nekim afinitetima, po nekim odnosima koje volite ili po određenim okolnostima u kojima se nađete, pa se „prepoznate“ kao ljudi koji mogu da se druže. Međutim, uvek mi je, u oba slučaja, važan iskren odnos, bez obzira na sve okolnosti.

Kako prilazite ljubavi?

Uvek otvorenog srca, ali u ovim godinama i uz određenu uzdržanost.

Šta su, sem pevanja, vaše ljubavi?

Umetnost u svakom obliku kao na primer putovanja, druženja sa prijateljima i širom porodicom. Volim sve da ih okupim i da neke trenutke provodimo zajedno na opšte zadovoljstvo. Obožavam šetnje u prirodi. Sve to mi puni životne baterije.

Ko vam daje podršku?

Upravo ta porodica i prijatelji. Međutim, često se setim roditelja. Ovoga puta, kad sam bila na sceni i primala priznanje fondacije Brede Kalef, setila sam se oca i majke kojih više nema. Pitala sam se koliko bi oni sad bili srećni.

Čemu ne možete da odolite?

Verujem u dobrotu. Ona jeste vrlo potcenjena, ali po meni, uz nju ide i ljubav, pa najčešće i iskrenost. Zato obožavam dobre ljude.

Koja je vaša ideja o savršenoj sreći?

To je kad osetite stanje zadovoljstva koje traje nešto duže od pet-šest minuta. Evo sad kad sam putovala iz Novog Sada ka Beogradu uživala sam, povremeno, u svim bojama jeseni...

Šta je ili ko je najveća ljubav vašeg života?

Na pitanje „šta“ to je muzika, a na pitanje „ko“ to je sigurno moja porodica.

Ko su vaši omiljeni pisci?

To su, pre svih, ruski pisci i pesnici, ali ništa manje ni francuska i nemačka literatura. A od naših meni je Miloš Crnjanski, kao čovek, velika poezija sam po sebi, ali i velika enigma. Ostao je neodgonetnuta ličnost, kao što je i najveći broj njegovih knjiga koje vam nikad nisu „iste“.

Dece su veće bogatstvo od svih nekretnina

Šta mislite o Donaldu Trampu?

Znam da je, od pre nekoliko dana, novi predsednik Amerike. Znam, isto tako, da je, koliko sam ovih dana pročitala u novinama, veliki i uspešan trgovac nekretninama i da je sad u trećem braku. Iz sva tri braka ima petoro dece što je, po meni, njegovo veliko bogatstvo, veće od svih nekretnina. Ja se ne bavim politikom, ali po svemu što znam Srbija će u Donaldu Trampu, najzad, imati velikog prijatelja, što je nama veoma važno. To je moja velika nada kad je o Trampu reč.