Обрадоване поклоном из Америке

„Русија и Путин су добили изненадни поклон из Америке”, гласи наслов једне анализе објављене у „Њујорк тајмсу”, после шокантног исхода председничких избора који су, према првом утиску, забринули америчке савезнике и обрадовали њене ривале, Русију и Кину пре свих.

То што ће у наредне четири године (најмање) на челу још највеће политичке, економске и војне силе света бити један неискусни новајлија који је у кампањи показао запањујуће непознавање суштине међународних односа и праве улоге његове земље у њима, по првим оценама глобалних аналитичара – „прилика је за Москву и Пекинг да успоставе нову парадигму односа великих сила”.

Гледано из овог угла, Трампов тријумф је међаш упоредив с падом Берлинског зида: ако је 9. новембар 1989. донео поредак у коме доминира једна сила, овај 8. новембар је почетак његовог краја и зачетак новог света.

Тако бар изгледа из перспективе силе наследнице почившег Совјетског Савеза, која се простире на два континента, и азијског џина који ће ускоро постати највећа економија и упиње се да своју политичку снагу примери својим економским мишићима.

Москва очекује „велику погодбу”

Руски председник Владимир Путин је честитку Доналду Трампу упутио у ТВ преносу пријема за новоакредитоване стране амбасадоре испод позлаћених сводова Кремља. „Нисмо ми криви за овако лоше стање руско-америчких односа”, рекао је том приликом, „а Русија је спремна и жели њихову свеобухватну обнову.”

Пре тога, у кампањи, размењивани су комплименти, међу којима су највише публицитета добиле Трампове речи „мислим да ћу моћи да се споразумем с њим”. Новоизабраног америчког председника је иначе нарочито импресионирало то што Путин „контролише ствари у Русији” (за разлику од Обаме у Америци).

Путин је, у ствари, све време кампање био сенка над Трампом, како због неуобичајених симпатија руског лидера (и руске јавности) за једног председничког кандидата, тако и због оптужби из ривалског штаба (и медија) да у том погледу постоје неке сумњиве везе. Велика тема је у финишу изборне трке била наводна провала у сервере Демократске партије од стране званичних руских хакера и потом дозирано објављивање на сајту Викиликса имејлова деликатног садржаја, што је без сумње нашкодило Хилари Клинтон.

Оно што је међутим изненађење јесте послеизборна потврда – из уста Сергеја Тјубкова, заменика министра иностраних послова – да су све време одржавани контакти Трамповог непосредног окружења с руским званичницима.

Како ће Русија искористити и у којој мери надоградити ову почетну блискост остаје да се види, али је засад неколико ствари очигледно.

Стратешки, Москва очекује неку нову „велику погодбу” са САД, а које врсте, то се јасно види из Путинових речи с поменутог пријема да „две нације имају посебну одговорност у одржавању глобалне стабилности и безбедности”.

То практично подразумева да Америка Русији призна статус велике силе, па с тим и незаобилазног актера у светским пословима, што јој је из Вашингтона оспоравано од момента распада Совјетског Савеза и успостављања униполарног поретка на рушевинама биполарног.

Америка је притом тај поредак схватила као ново трајно стање (у једном моменту преамбициозно описано као „крај историје”), док је Русија то почела да оспорава, кад је, почетком овог века, на њено чело дошао Путин и кад је економски ојачала захваљујући извозу у то време скупе нафте.

Украјинска криза и Путинови потези у њој 2014, који су кулминирали анексијом Крима, показали су да је Русија стекла ново самопоуздање. Колатерална штета показивања њених нових мишића били су међутим њена међународна изолација и непријатне економске санкција Запада.

Из првог проблема Путин и Русија су изашли одважном војном интервенцијом у Сирији која их је вратила у међународне форуме, док друго још производи штету. Санкције у комбинацији с у међувремену срозаним ценама нафте донеле су Русији рецесију и пад животног стандарда – и неопходност да се из тога брзо изађе, јер Путин зна да би предуго остајање на економској низбрдици једном морало да начне и његову у овом моменту још импресивну унутрашњу популарност.

Дакле, део „велике погодбе” с Трампом требало би да буде и комплетна нормализација међународне позиције Русије.

Очекивано и реално

Може ли Трамп да јој то обезбеди? Одговор на то питање у овом тренутну није могућ, бар док Трамп не формира своју администрацију, односно не одабере своје кључне сараднике и, разуме се, ступи на дужност – тек 20. јануара.

Као председник, Трамп ће имати велика овлашћења у спољној политици, али упркос томе, о свему, па донекле и у томе, мораће да стрпљиво и мукотрпно преговара с Конгресом и осталим актерима система: Пентагоном, обавештајним комплексом, лобистима крупног капитала…

Неће смети, прво, да чини велике уступке, поготово Русији, јер би брзо добио етикету великог компромисера – што је највише замерао Бараку Обами.

У предстојећем погађању с Русијом он има и принуду да очува свој имиџ „уметника доброг погађања” (парафраза наслова једне од његових аутобиографија). Односи ће свакако постати опуштенији, реторика мекша – а биће мање прича о новом хладном рату – али уметност погађања подразумева и да свака страна за оно што добије нешто и да.

Може ли дакле Трамп Путину да опрости присуство у Украјини и анексију Крима, а да притом игнорише кључне принципе на којима почива америчко партнерство с Европом, да не оштети кредибилитет НАТО-а и не растури мрежу глобалних савезништава на којима почива америчка глобална моћ?

Тешко. У ствари, то увелико зависи од тога да ли ће Трампов режим бити „мек” – да ли ће се, после кампањског игнорисања свих правила политичке пристојности, игнорисања чињеница и превелике разбарушености, Трамп упреподобити и лећи на руду институција и њихових интереса (такозване дубоке државе) – или „тврд”, с Трампом који слуша само себе и понаша се као слон у стакларској радњи.

Зависи и од тога колико брзо ће, кад се слегне изборна прашина, да се прикочи у звецкању оружјем између Русије и НАТО-а на истоку Европе, а кад се све узме у обзир мало је изгледа за брзо демонтирање санкција према Русији и неки генерални заокрет. Пре би могао да уследи неки договор око Сирије и генералног сређивања ситуације на Леванту, мада је и у томе препрека несклад интереса. Блискоисточни хаос наиме врши притисак на ЕУ, а Путину је стало да то друштво још више разједини.

Уосталом, ток неког новог руско-америчког детанта зависиће и од иницијатива и понуда Москве, која би могла да се суочи и са ситуацијом да се прерано обрадовала „поклону” из Вашингтона. На то упозорава руски експерт за међународне односе Алексеј Арбатов, по коме не треба преувеличавати значај Трампових речи о Путину и Русији, „јер је реч о човеку који оно што говори прилагођава публици којој се обраћа”.

Шампањац у Пекингу

„Кина је управо победила на америчким изборима”, наслов је коментара објављеног „дан после” на америчком порталу Форин полиси, у којем аутор Џејмс Палмер, пишући из Пекинга, закључује да његове комшије из кинеског руководства управо отварају боце шампањца и наздрављају.

Главни разлог за задовољство је то што Кина добија саговорника који је, упркос својој сликовитој реторици, у крајњем исходу само дојучерашња звезда телевизијских ријалитија која о спољној политици нема појма, лик који прети да ће од својих азијских савезника; Јапана и Јужне Кореје наплатити услуге „нуклеарног кишобрана” и генерално умањити амерички кредибилитет као одбрамбеног партнера.

То је, са становишта кинеских интереса, много повољнији исход него да је за саговорника добила прекаљеног преговарача Хилари Клинтон која би свакако била већи јастреб од Барака Обаме.

Кинески интерес у сучељавању с Америком је веома сличан руском, што је прецизно дефинисао коментар званичне агенције Синхуа: Трамп би морао с Кином да ради „на новом моделу односа на принципу равноправног статуса”.

Кинеска позиција је притом знатно лашка о руске: она је са САД, пошто су једна другој највећи економски партнер, у „загрљају” међусобне зависности који би било тешко развргнути без велике обостране штете.

Стратешки, Кина је у окружењу далекоисточних америчких савезника на чијим територијама су америчке базе велике ударне моћи. Јужна Кореја и Јапан су у спору с Кином око разграничења територијалних вода у Јужном кинеском мору, где се, засад, одржава деликатна равнотежа, док Пекинг полако али постојана повећава војно самопоуздање.

Трамп је као потенцијално реметилачки фактор у овом погледу заиста „поклон” – ако остане при својој реторици. Његове протекционистичке претње адресиране на Пекинг су међутим нешто много озбиљније – опет ако не буду само реторика. Јер Кина је зависна од америчких инвестиција, њене фабрике штанцују не само милионе мобилних телефона пројектованих у Калифорнији, него и широки спектар робе широке потрошње (кинеске благодети глобализације).

С друге стране, Кина, куповином америчких обвезница, финансира амерички буџетски дефицит, који ће се, ако Трамп истраје на обећању да ће богатима скресати порезе, у годинама које долази озбиљно повећавати.

Загрљај би дакле требало да остане чврст, а Трампово предстојеће усељење у Белу кућу донеће Кини и приличноколатералне користи друге врсте.

Не може се, наиме, очекивати да ће се наставити стално америчко закерање око људских права у Кини (у редовним годишњим извештајима), јер је Трамп у кампањи Пекинг снабдео с пуно муниције којом може да узврати. Неће више бити ни лекција из демократије, јер су ови избори недвосмислено потврдили већ стару кинеску дијагнозу „да су учитељи у проблему”.

Нестабилна Америка не иде међутим суштински у прилог Кини, па отуда и тамо срећа због изненадног поклона може да спласне – ако Трамп настави с трамповањем.