Добијају мало, губе као велики

Иако закон забрањује примање уплата од малолетника, све више је школараца који у потрази за фортуном свакодневно посећују кладионице.

М. Г. (17) каже да се клади готово шест година и да то чини углавном викендом када има више времена.

– Углавном од џепарца одвојим 100 динара да уплатим тикет, а највећи добитак који сам освојио је 3.500 динара. Када нешто „крупно” освојим, од тог новца купим себи гардеробу и почастим се пљескавицом. За разлику од оца који одобрава што се кладим, мајка ми стално пребацује, јер се плаши да не постанем коцкар.

Л. Ж. (15) истиче да не посећује кладионице, али да му је познато да његови другари улажу много новца, као и да углавном губе.

– Чуо сам да је један дечко за дан уплатио 200 евра. Код неких је клађење узело маха па дугују паре, али колико знам то нису велике суме. Многима су родитељи забранили да посећују кладионице, међутим, они увек нађу неки изговор да одиграју комбинацију.

Н. Г. (18) каже да кладионице посећује два пута недељно и да углавном улаже 50 динара.

– Највећи добитак који сам освојио је 2.500 динара, а све зависи и од тога колико имам среће. Родитељи знају да се кладим и никада ми нису забранили. Знам неке другаре којима родитељи не одобравају овакву врсту коцкања, јер се плаше да ће њихови синови постати зависни – истиче Гајић.

С. Б. (16) ретко кад иде у кладионице и сматра да је то одлика лошег друштва.

– Не желим да бацам паре на коцкање. Боље ми је да скупим одређену своту и купим себи нешто корисно, неки ЦД или нешто за компјутер. Противник сам брзе зараде преко ноћи.

С. С. (16) каже да никада није био у кладионици и да га то уопште не занима.

Многи моји другари су већ постали зависни, а клађење је код школараца постало масовна појава. Нема дана да не чујем другаре како маштају о томе како ће погодити комбинацију и освојити велику своту новца. Знам да се једном дечку посрећило и да је добио 6.000 динара, али има и оних који су много више изгубили.

-----------------------------------------------------------

Држави милион евра од кладионица

Кладионице можда „шишају” лаковерне, можда и зажмуре кад им понеки дечкић пружи, али и уплаћују „мале товаре блага” у државни трезор. То, чак, чине прилично ревносно.

Миле Симојловић, начелник Одељења за издавање одобрења и сагласности и прекршајни поступак Управе игара на срећу Министарства финансија, одбацује сумње да се кладионицама и коцкарским клубовима понекад, због тога што наплата ових посебних накнада за државу представља леп извор прихода, прогледа кроз прсте. Такође, он објашњава да 93 одсто организатора игара на срећу редовно плаћа цех држави.

– Нема кладионице у Србији која је од улазних врата школе удаљена мање од 150 метара, како пише у закону. Иако су власници потписивали уговоре под кривичном одговорношћу, било је случајева кад су отварали уплатна места ближе школи. Тада смо им разрезивали казне и наређивали да помере или затворе објекат. Тако смо и завели ред – објаснио је Симојловић.

Управа игара на срећу нема довољно инспектора да свуда непрекидно контролише да ли малолетници уплаћују тикете, али као што проверава да ли су објекти преблизу школи, тако „снима” и да ли негде дозвољавају млађима од 18 година да се кладе.

Симојловић открива и колики су тачно, не рачунајући уобичајене пореске обавезе, приходи државе од овог посла.

За сваки објекат кладионице морају да плате 600 евра месечно. У Србији постоје 33 кладионице и 1770 уплатних места, тако да се у нашу касу слије више од милион евра – објаснио је Симојловић.

Б. Д. П.