Штајнмајер постаје председник Немачке

Од нашег дописника
Франкфурт, Хајделберг – На основу тога како је прексиноћ после само 45 минута вицеканцелар и шеф Социјалдемократске партије (СПД) излетео са састанка са лидерима демохришћанског блока (ЦДУ–ЦСУ), канцеларком Ангелом Меркел и баварским премијером Хорстеом Зехофером, немачки медији били су сигурни да је поново пропао његов покушај да издејствује да владајућа коалиција на предстојећим изборима за председника Немачке има заједничког кандидата из редова социјалдемократа – актуелног шеф немачке дипломатије Франка Валтера Штајнмајера. Међутим, већ следећег јутра врх ЦДУ Меркелове је на састанку неочекивано донео одлуку да подржи Штајнмајерову кандидатуру, а исто је учинио и баварски ЦСУ, сазнао је минхенски „Зидојче цајтунг”.

„ЦДУ и ЦСУ су постигли договор, што је важно”, изјавио је Зехофер, не именујући директно Штајнмајера, док је Меркелова нешто касније поручила да је „са разлогом донесена та одлука”.

Штајнмајеру (60) практично је отворен пут да без икаквих проблема и борбе 12. фебруара идуће године буде изабран за председника Немачке. Председник у Немачкој има углавном церемонијалну улогу без много извршних овлашћења, али се сматра важним моралним ауторитетом. Бира се у оквиру специјалног конститутивног тела, такозване Савезне скупштине, која се формира само за ту сврху и чини је 1.260 делегата партија пропорционално њиховој заступљености у Бундестагу и парламентима 16 савезних покрајина. Како сада стоји однос снага, владајућа коалиција ЦДУ–ЦСУ и СПД има око 920 делегата, тако да против Штајнмајера неће имати никакве шансе евентуални противкандидат којег предложе опозициона Левица и Зелени.

Још кад је почетком јуна међу Немцима веома омиљен председник Јоахим Гаук (76) саопштио да се следеће године неће кандидовати за други петогодишњи мандат, већ се знало да ће избор његовог наследника бити својеврсна политичка главобоља за Меркелову. Само неколико месеци пред савезне парламентарне изборе она је нашла компромисног кандидата, који ће одговарати њој, али и осталим странкама, будући да њен блок нема већину у Савезној скупштини.

Чланови велике коалиције договорили су се да до краја октобра изађу са заједничким кандидатом, али Меркелова није имала превише среће у убеђивању потенцијалних нестраначких кандидата. Таман кад је одустала од првобитног плана, одлучивши да ипак нађе неку партијски опредељену личност, иницијативу је преузео њен вицеканцелар јавно предложивши Штајнмајера као најбољу особу да замени Гаука.

„Ни ЦДУ–ЦСУ, ни остале странке, нису понудили кандидата који може да досегне Штајнмајера. СПД ће бити отворен и спреман на компромис ако се пронађе барем једнако тако добар кандидат који је дорастао функцији председника. Ми нећемо учествовати у партијско-политичким диловима”, рекао је тада шеф СПД-а, при чему су критике из редова ЦДУ–ЦСУ више дошле на рачун Габријеловог самосталног иступа него на саму идеју да Штајнмајер буде председник.

И док су се као потенцијални демохришћански кандидати помињали председник Бундестага Норберт Ламерт, министар финансија Волфганг Шојбле, бивша градоначелница Франкфурта Петра Рот и премијер покрајине Хесе Фолкер Буфије, Меркелова никога од њих није истакла као кандидата, а на крају је попустила под Габријеловим притисцима, иако са Штајнмајером досад није била у потпуности сагласна око вођења спољне политике Немачке, нарочито о питању односа према Русији. Ипак, она и Штајнмајер су поприлично добро сарађивали протеклих година, а њена подршка његовој кандидатури очигледно указује на њену спремност да највероватнији четврти канцеларски мандат поново проведе у коалицији са социјалдемократама.

Седокосог Штајнмајера и политички неистомишљеници у Немачкој веома цене, јер важи за неког ко је прагматичан, разложан и без иједне афере у 25 година дугој политичког каријери. Рођен је 1956. године у Детмолду, као син столара и фабричке раднице. После матуре и служења војног рока, студирао је право и политичке науке на Универзитету у Гисену где се запослио као научни сарадник, а потом и докторирао право 1991. Наредних седам година радио је у покрајинској влади Доње Саксоније као близак сарадник тадашњег покрајинског премијера Герхарда Шредера, који га је по избору за канцелара 1998. довео у Канцеларијат. Годину дана касније Штајнмајер мења Боду Хомбаха на месту шефа Канцеларијата и наредних шест година бива Шредерова десна рука и својеврсна „сива еминенција” заслужна како за многе реформе, тако и за контролу тајних служби и многе тајне спољнополитичке преговоре.

Доласком Меркелове на власт 2005. постаје први социјалдемократски шеф дипломатије после Вилија Бранта, а од новембра 2007. и вицеканцелар. На савезним изборима 2009. као канцеларски кандидат социјалдемократа не успева да победи Меркелову, али у њеном трећем мандату од 2013. поново постаје шеф немачке дипломатије.

Ожењен је са Елке Биденбендер са којом има ћерку, а ужива велику популарност, не само због своје политичке каријере, већ и због детаља из приватног живота. Пре неколико година је својој жени поклонио свој бубрег, чиме јој је спасао живот и стекао огромно поштовање међу Немцима. Октобарско испитивање јавног мњења показало је да би чак 41 одсто Немаца за председника желело баш Штајнмајера, што највећи степен одобравања који је неки немачки политичар добио у тој анкети.

Према оцени коментатора „Зидојче цајтунга” Хериберта Прантла, Штајнмајер је „анти-Трамп”, то јест супротност изабраном америчком председнику којег је Штајнмајер назвао „проповедником мржње”: „Он (Штајнмајер) пре помирује него што дели (људе). Немачкој је то изузетно неопходно.”