Критика критике

Статус књижевне критике данас кључна је тема разговора који Српски ПЕН центар организује 24. новембра у Народној библиотеци Србије, у оквиру обележавања деведесет година од оснивања.

Учесници су, осим домаћих писаца и књижевних критичара, представници ПЕН центара из региона. Регион је у овом случају шире схваћен, тако да обухвата земље од Мађарске, Италије, Словеније, Хрватске, Македоније, Бугарске, Румуније до Турске.

Такав избор донекле чуди, узме ли се у обзир да је домаћа књижевност, а томе следствено и књижевна критика, пре свега везана за регион у коме се говори истим језиком.

Ради се углавном о генерацијски профилисаној групи аутора, која је већ етаблирана у оквиру сопствених књижевности.

Захваљујући таквој позицији учесника у разговору, разумљив је и њихов угао посматрања статуса критике, која, како је то у најави наведено, више нема подршку великих медија и због тога је изгубила утицај који је раније имала у вредновању књижевне продукције.

Књижевне критике ипак има, али је важно сагледати је из више углова како би се одговорило и на питање каква је та критика и зашто је бије глас да је уопште и нема.

Нађа Бобичић

Слобода или ништа

Један филм не може да промени свет, али може да промени неке људе. Што је више појединаца које неко уметничко дело промени, то је већа шанса да ћемо живети у праведнијем свету, каже редитељ Срдан Голубовић, председник савета Фестивала ауторског филма

Појам филмског аутора постао је централни за европску кинематографију шездесетих година прошлог века, када су филмски ствараоци бескомпромисно трагали за новим филмским изразом.

Француска грозница коју је изазвао нови талас, генерација критичара, а потом и филмских стваралаца чије су главне фигуре Франсоа Трифо и Жан Лик Годар, захватила је и друге средине, у којима су редитељи смело стварали другачији филмски језик.

Ова идеја о храбром, неукроћеном аутору водила је Војислава Вучинића када је пре двадесет две године постављао темеље Фестивала ауторског филма (ФАФ), уз помоћ филмског критичара Слободана Новаковића и продуцента Јована Марковић.

Београд је у то време био под санкцијама и покретање филмског фестивала је личило на лудост. Филмови су стизали чудним путевима, преко разних земаља, пред публику за коју су значили неочекивани прозор у свет, у време када су се врата тог света затварала.

Ана Оташевић

Сви смо Данијел Блејк

Филм Кена Лоуча је прича о обичном човеку кога изненадна болест уводи у свет којим владају комплексне бирократске завере и где је појединац злурадо прогоњен због своје немоћи. Лоуч непосредно представља једноставност са којом било ко може да доживи пропаст

Најдубље трагедије британског друштва одвијају се у обезличеном мраку друштвене одговорности.

Било да је реч о Орвеловој ауторитарној дистопији, било класним разликама Дикенсовог викторијанског друштва, тај мрак, као и зидови ћутње око њега, резултат је систематске дехуманизације услед сиромаштва.

Александра Лазар

Живе речи и упорна питања: Ана Марија Грбић

Читања поезије, као свесна излагања блиским, могуће и лошим одјецима, бесне речи заљубљеног усамљеника, сви они сигнали послати у свет који узвраћа како не треба, део су истог поетичког опредељења према којем су одговори мање важни од питања

Да поезија у Србији ријалитија и таблоида није умрла и нема намеру да то учини, то би требало већ свима да буде јасно.

Како живи свој пун, интерактиван, некомерцијални живот, треба се додатно информисати.

Ана Марија Грбић (1987) један је од организатора песничких читања у градским клубовима, посећених поетских вечери које пружају могућност свакоме да узме учешћe уколико то жели, што је нарочито погодно за оне који треба да се осмеле да своју поезију изговоре.

Драгана Столић

Тужни дрон

Покушавам да не радим извоз српске егзотике кроз уметност и не бавим се темом маргине. Занимају ме питања духа нашег времена, каже редитељ Игор Симић, један од најузбудљивијих српских уметника млађе генерације

Тужни дрон лети над Београдом. Разочаран је пошто не може да се потпуно оствари јер је његова намена да бомбардује. Ипак, заволео је овај град.

Служи само за надгледање, посматра људе у њиховим становима и схвата да они који управљају њиме користе еуфемизме да би избегли истину. Кажу неутрализација уместо убиство.

Посматрање уместо шпијунажа. Интервенција уместо бомбардовање.

Мучи га жеља да се отргне од утицаја надређених и полети потпуно слободан…

Мирјана Сретеновић