Како је дољанска Теута постала Пеута

Од нашег сталног дописника

Подгорица – Када је недавно у јавност процурила вест да су археолози током ископавања локалитета на којем се налазио стари Рисан, односно где је пре тога била престоница краљице Теуте Непокориве, чија су дела изазвала Први илирски рат 229. године пре нове ере, открили њену палату, била је то велика радост за археологију и историју. Уједно, била је то и „порука” новинару Милошу Бату Милатовићу да је она Пеута изнад Подгорице део те велике илирске културе и један од најзанимљивијих тренутака из живота чувене краљице Теуте.

Само су старине и чобани, напасајући своја стада на обронцима Дољана и у подножју каменитих Куча, знали највеће тајне и исте сазнавали од старина, које их с колена на колено преносише на своје потомке.

Једна која се такође сама исписала у нашој бележници јесте несвакидашња, али истинита прича о лепој и непокоривој краљици Теути и њеним прелепим пратиљама.

Чаробна краљица у једној руци је држала мач, а у другој срце урасло у пожуду...

У приватном животу нежна, у одбрани територија над којим је господарила „живи огањ”, знала је којим пићем да се окрепи. Бело грло, оно из које су севале нежне речи према онима које вољаше и оне с којима својим противница страх у пете сливаше, заливала је чувеним, црним вином, које се тада звало нехтар, оточено од чувеног дољанског грожђа, надомак Подгорице.

И данас покоји чокот, грозд црног грожђа, од те чувене лозе вирне из обронака Дољана, више да сведочи да је то та кап која је крепила Теуту, која је знала које је и од којег грожђа најбоље вино.

И ми бисмо у прилици да у породици Милијане и Веселина Милатовића, њихових синова Петра и Марка окусимо неко зрно „вранца” и „кртошије”, оног који се брижљивим калемљењем сачувао до данашњих дана. А онај који нам би рука од пера је наш колега у пензији, новинар РТВ Србије, Милош Бато Милатовић.

А једног дана, „немирна” краљица опијена слашћу нехтра, вина дољанскога, нареди својој свити да се спреме и са њеним прелепим девојкама пођу тамо где точи „божја капљица”. Како каза, тако и учини. Крену за Дољане подно Сјеничких стена, где Бог подари једини извор у овом иначе безводном крају. Када краљица сађе са кочије, уми лице, проба воду из каменце и би одушевљена њеном питкошћу. Ову причу с колена на колено преносе дољанске памтише. Кажу – онако како ју је први саопштио онај који би сведок Теутине посете овом месту.

„Кад сам имао 10 година, слушао сам приче ондашњих времешних мештана о Пеути. Међу тим горштацима био је један времешни нежења који је често помињао краљицу Теуту и на тим својеврсним сеансама причао је невероватне старе приче из времена пре и после Христа. Он би причао како је илирска краљица Теута била непоновљене лепоте и да су прелепе биле и њене пратиље”, прича познати новинар Милатовић.

Из сведочења памтиша, краљица је дошла са пратњом – двадесетак капетана и двадесетак лепих девојака.

„Када је дошла на воду Пеуту испод Сјеничких стена у нестварном зеленом појасу који иде од Зеленике па све до Пеуте и Врбице, до испод Фундине и Медуна, одморила се крај извора. Људи тога доба знали су за њену суровост и пљачкања, па су је дочекали са највећим почастима и угостили како и приличи када долазе краљеви. Онај који би испред свих у племену рече: ‘Краљице наша, ова вода што вековима тече из ових стена, а слива се од памтивека из ових брда што их видите изнад овог зеленог појаса, за век векова зваће се по вама вода Теута.’ Приредили су јој величанствену гозбу”, преноси нам Милатовић речи сведока времена.

Краљици, поред овде познатих јела, сервираше суву говеђу и свињску пршуту, кобасице, печење, суве смокве и грожђе уз неограничене количине црног вина нехтар. Јело се и неконтролисано пило. Вино удари у образ и главу прелепих краљичиних пратиља које су допијали лепи и кршни млади Дољанци. Но, рајске виле, кад не могаху више нога се држати, примакоше се „росној трави” док пратња од двадесетак војника опијена нехтром „заспа као заклана”.

„Овде се и сада прича тај догађај, посебно тренутак када су, након ноћи када се нештедимице испијало вино, Дољанци испраћали краљицу са свим почастима и даровима. Онај највиђенији сељанин, онако као кроз шалу, рече: ’Светла краљице, памтиће овај крај да сте му били у походе, а вама ће за девет месеци Бог подарити још верних војника налик на ове ваше.’”

Шта је рекла и да ли је било коју реч изговорила Теута, нико о томе ни саопштава ни једно слово.

Проговорио је онај који је словом обележио место где освежи бело лице, то јест у њену част каза да ће се тај извор звати Теута, али грешком уклеса уместо слова „т” слово „п”, па тако ово место доби име Пеута.

„А што се тиче воде Пеуте, односно Теуте, истина је да је 1892. године мештанин из братства Кикића – Ивановић клесао задужбину, исклесао предивну чесму која никада није пресушила, ни када су биле највише суше. Старији људи су сведочили да је тај задужбинар Ивановић грешком исклесао у камену слово ’п’ уместо ’т’ јер му је, док је обрађивао камене блокове, слово ’т’ више личило на слово ’п’, те се данас зове вода Пеута”, сведочи Милатовић. „Хвала вама и ’Политици’ што бележи прва ову јединствену причу.”

Има још један детаљ који је забележила и историја – Теута је након смрти мужа Агрона 231. пре нове ере наставила да влада од Скадра па све до Неретве и наставила са гусарским освајањима и постала страх и трепет за грчке и византијске лађе, а са ништа мање жестине освајала је и срца својих капетана. А оно срце за које би проценила да више не куца истим љубавним заносом завршавало би у „сињем мору”. Ценила је и женску раскош.

Тако говори легенда. Нико није записао ни да је лажна ни истинита. Ево, ни ми.