Препариране животиње у уметничким делима

Поводом свог ауторског концепта на 12. међународном издању Октобарског салона у Београду Дејвид Елиот је на питање о свом погледу на уметност одговорио да је за њега то скуп појединачних одговора датих у форми уметничког рада. „Љубавни занос” или „Љубав у доба мржње” само су неки од наслова који су тематизовали овај врло флексибилан дијалог одабраних учесника са домаће и интернационалне сцене. У очитој отворености ка визуелним метафорама драматичан и провокативан анекс у овој селекцији представљао је рад Виа Левандовског чија инсталација „Ватерло” укључује обешеног препарираног пса, некадашњег кућног љубимца. „Ватерло” је изазвао шок и згражавање дела публике, а карактер његове субверзивности објашњава се потребом аутора да истражује слабости људске културе. У контексту разуђене поставке овог Салона, а на линији употребе животињског света у уметничким пројектима, није посебне коментаре изазвала готово поетична и невелика музичка кутија „Карусел очинске заштите” Димитра Солакова на чијем каруселу су окачени стршљени, а ровци су део инсталације.

Ипак, коришћење препарираних животиња има своју традицију, од древних Египћана преко ловачких трофеја и музејских експоната до савремене уметничке праксе у којој је употреба живих и угинулих животиња легитимна. Мртав зец је амблематски рад Јозефа Бојса, иконе савремене уметности, а његов перформанс из 1974. „Ја волим Америку и Америка воли мене” у којем је уметник провео три дана у галерији са дивљим којотом, постали су део савремене историје уметности. Употреба живих животиња као уметничког предмета враћа нас у 1938. годину када је Салвадор Дали представио своју инсталацију „Кишни такси”, а критичари тај рад наводе као претечу инсталације Едварда Кинхолца из 1964. са две лутке у таксију, главе ајкуле – шофера, а на задњем седишту су зелена салата и пужеви који пузе по женском телу. 

Димитар Солаков, Карусел очинска заштита

У раду Роберта Раушенберга „Монограм” из 1955. је препарирана коза, један од примера како је коришћење животиња у савременој уметности постало уобичајено. Међу уметницима који су третирали животињу као предмет своје уметности је и Ричард Сера који је 1966. као објекте у кавезима излагао пацове и мишеве, а Јанис Кунелис је своју легендарну инсталацију од десет коња представио у Риму. Маурицио Кателан је 1994. у инсталацији „Пажња, улазите на сопствени ризик” изложио живог магарца, а Дјуке Рајли у раду „Ноћни лет” укључио је 2.000 голубова који су летели преко Ист ривера са светлима на зглобовима. Контроверзни аустријски уметник Херман Ниче још 1962. организовао је акцију касапљења животиња у којој је могла да учествује и публика, а познат је и његов Театар мистериозних оргија који од 1998. не укључује јавне покоље. Аутор се правда да је убијао само животиње које су биле предвиђене за комерцијално клање. Да апсурд буде већи, Ниче је себе видео као заштитника животиња јер сматра да су страхоте које прате комерцијалну пољопривреду „највећи злочин у нашем друштву”. Белгијски уметник Јан Фабре инкрустрира у лобање свету бубу скарабеј, најпознатију староегипатску амајлију. Разбијање мало/грађанских клишеа представљају и објекти „Ајкула” или „Мртво јагње” Демијена Хирша, амблематски радови овог уметника. Постао је један од најкомерцијалнијих уметника данашњице, а његове лобање оперважене дијамантима прилог су финансијске моћи и ауторског рукописа. И његов рад у Тејт модерној галерији у Лондону у којем је 2012. умрло 9.000 лептира допуњава тезу о моћном Хиршовом деловању. На највећем Уметничком сајму у Базелу Меру Ким је реализовала перформанс „Ја као свиње и свиње воле мене” у којима је нага уметница провела 104 сата са свињама. У Холандији је развијен круг уметника чији рад се везује за животиње. Ноортје Зијлстра је део нове групе младих холандских уметника који стичу признања у свету уметности користећи препариране животиње као уметничко средство. Ноортје Зијлстра о својим пројектима каже да не жели да шокира него да поентира питање: шта људи једу? Она користи мртве животиње јер жели да људи размисле шта стављају у уста. „Моја уметност има много везе са концептом да сте ви оно што једете. А ја сам вегетаријанац.”, рекла је у једном интервјуу. Белгијски концептуални уметник Вим Деловоје је познат по својој дугогодишњој пракси тетовирања свиња јер је увидео да је свињска кожа, за њега „живо платно”, слична људској. Да би избегао закон о заштити животиња он је своју „Арт фарку” 2004. преселио у Кину. Сматра да свиње добро третира и да вероватно воле да живе дуго са тетоважом, а не да их кољу и поједу.

Још је небројано примера уметничких пројеката етаблираних аутора који користе живе или препариране животиње. Многи уметници и критичари питају се да ли је употреба животиња заправо њихова злоупотреба, без обзира на уметнички концепт и контекст презентације у галеријама, музејима, на екрану… Једна од теза је и да уметников другачији поглед на препарирање замагљује границе човечности, а исто тако проблематизује се и питање израде „етичке” уметности од мртвих животиња. Како било, ови уметнички пројекти имају свој публицитет, а спајањем препарирања и уметности најчешће се стварају бизарни радови који могу шокирати или чак изазвати револт, aли постоји и нада да служе као катализатор у дијалогу. Ипак често се питамо куда иде овај свет? Негодовање друштва за заштиту животиња се чује, говори се много о њиховим правима, као и о правима људи. Питање је циљних група, висине тих гласова и њихових домета, цивилизацијских кодова.