Емпирија узвраћа ударац

Чак и кад би се оствариле најзлогукије бојазни и песимистичне прогнозе и пророчанства кад је реч о предстојећем мандату Доналда Трампа, човеку би се могло учинити да то и није превелика штета, ако је такво што било услов да се толико пластично демонстрира беда доминантне интелектуалне моде на Западу, као и у овдашњим сврачијим закутцима. Начин на који се инсинуирало да је сваки потенцијални Трампов гласач морална наказа и ретард, уз истовремено обожавање Хилари Клинтон, упркос рутинским резервама, био је увредљив за здрав разум. Јер ваљда и нема Трамповог гласача који није дубоко свестан колико је овај крвав испод коже. Само што ови избори нису били референдум о томе колико је Трамп добар, јер су били плебисцит о томе колико је његова противкандидаткиња лоша.

Историјско искуство показало је на стотине пута: мало је ствари људима толико одвратно као лицемерје. Просечан човек генерално не гаји никакве симпатије ка злоупотреби положаја и сексуалном напаствовању. Лицемерно је, међутим, Трампу набијати на нос огавне сексистичке изјаве, а игнорисати чињеницу да је династија Клинтонових инаугурисала бизарни сколастички аргумент према којем орални секс заправо није секс, нарочито у случају да становита приправница „задовољава“ најмоћнијег човека на планети. Такође, за озбиљне људе нема никакве сумње: нацизам је неизмерно веће зло од стаљинизма, но стаљинизам је у једној ствари гори – первертовао је идеју која је у својој суштини добра и племенита. А из ратног времена добро памтим неке људе с којима сам се дружио, избеглице из Приједора, Санског Моста и Кључа, којима су војне и паравојне снаге босанских Срба нанеле огромне патње, спаливши им куће, протеравши их, убијајући им чланове породица, а који су 1993. године, након што је у средњој Босни почео рат Армије БиХ и Хрватског вијећа одбране уз видну подршку Хрватске војске, опсесивно понављали како су „Хрвати гори од Срба“ јер „Караџић ни уочи рата није крио шта би нам радио, а ови су нам забили нож у леђа.“

Глобални тренд опадања поверења у етаблиране политичке партије уз раст подршке вансистемским кандидатима последица је, између осталог, ове одвратности спрам лицемерја. Лик који се заклиње у опште добро, а заправо би само да краде љигавији je од оног који отворено каже: „Браћо мила, и ја бих мало крао.“ Лидер који војно интервенише изван територије сопствене земље, а легитимише то геополитичким разлозима одбране сопствених интереса, мање је непоштен од оног који прича бајке о „хуманитарној интервенцији“ и „ширењу демократије“. А у времену кад и левица и десница у европској политици темеље своје краткорочне програме на ксенофобији и национализму логично је да бирачи верују онима из чијих уста те пароле искреније звуче.

Више од тридесет година након што је Слотердајк написао „Критику циничког ума“, бирачи широм света у пракси бране цинички ум. Оскар Вајлд је крајем деветнаестог века незаборавно устврдио како је циник „особа која свему зна цену, а ничему вредност“. Млади Крлежа пак, пре равно стотину година, у јеку Првог светског рата бележи како „бити циник значи бити глуп, наиван, неукусан, кукавељ, а не слободан човјек“. У епохи, међутим, потпуно посвећеној релативизацији свих вредности, епохи чија је кључна пословица да „нема бесплатног ручка“, епохи у којој свака цена мора да се плати, ако не другачије, а оно сопственом крвљу, обичном човеку не преостаје ништа друго него да буде циник. Јер како бити слободан човек ако немаш праву слободу избора? Цинизам је у таквој ситуацији заправо рационалан избор.

Не треба заборавити: Трампа је суштински изабрала иста она Америка која је четири године раније изабрала Обаму. Да, четири нове генерације су постале пунолетне, део електората је умро, али то су суштински исти људи. Вођени властитим искуством, емпиријом, закључили су да су незадовољни резултатима свог претходног избора. (То је и велика лекција коју би морали научити Демократска странка и њени деривати: у последња три изборна циклуса Вучића на власт доводи иста Србија која је претходно на власт доводила њих.) Нема, наравно, никакве гаранције да ће овај избор бити бољи, но слободни људи верују у могућност промене. Можда и греше, али је ипак боље да верују. Фатализам и резигнација су као непостојање, њима се увек можеш вратити.

Писац и новинар