Српска керамика цењена, али нема ко да је производи

Ниш – Југ и југоисток Србије вековима су познати по производњи квалитетне грнчарије – „домаће српске керамике”. Својевремено, када су били приморани да оду из својих фирми и фабрика, које су престале да раде или за њих није било посла, супружници из Ниша Љиљана и Слободан Говедарица одлучили су да покрену производњу керамичких пекача, шерпи, лонаца (грнета), посуђа – тањира и чинија, а повремено и оригиналних сувенира. Њихови производи брзо су пронашли место на тржишту Србије и у земљама у окружењу. Радили су док су били млађи повремено сами, али су скоро увек имали неколико стално запослених радника у свом производном погону у Првој Кутини поред Ниша. Инвестирали су, улагали у скупоцену опрему надајући се да ће им се исплатити. Последњих месеци, међутим, све је мање елана и оптимизма.

– Са родитељима сам живео у Зајечару и Новом Саду и после доласка у Ниш упознао сам Љиљану. У браку смо више од тридесет година и пошто сам напустио посао у Осигуравајућем заводу „Дунав”, а супруга морала да оде из „Ханивела” Електронске индустрије који је почео да се гаси, где је радила као службеник, одлучили смо да свој дотадашњи хоби претворимо у породични бизнис. Није било нимало лако током претходне скоро две деценије, али нисмо одустајали. Нажалост, све чешће остајемо потпуно сами, нема радника које бисмо упослили, а ако се догоди и да пронађемо заинтересоване они врло кратко остају – само по месец, два и одлазе. Зато се носимо мишљу да прекинемо производњу и престанемо да радимо – испричао нам је Слободан Говедарица.

Улагања се мало исплате, каже Љиљана и, иако и даље постоји потражња за њиховим производима све је теже испунити захтеве тржиште.

– Нисмо ми нека велика индустрија, израђујемо 500 до 1.000 комада керамичких производа месечно, што можда није велики број. Али, сваки је мало уметничко дело. Јер, у целокупном, а не баш јефтином циклусу који пре свега подразумева набавку најквалитетније глине, коју довозимо из западне Србије, преко базичне прераде и припремног поступка у нашим радионицама у ком се добија материјал за производњу, све до израде сирових производа на специјалним калупима, који се потом пеку у великим пећима на врло високој температури од чак 1.100 степени Целзијуса, постоји само један циљ – да преко тржишта крајњи купац добије производ високог квалитета који ће дуго трајати. На том плану успевамо, али све је више намета који оптерећују цену коштања, а све је мање заинтересованих за рад. Иако је број незапослених велики, иако смо увек спремни и добро да платимо производног радника, једноставно најтеже је наћи радну снагу – каже Љиљана Говедарица.

Ипак, настављају Љиљана и Слободан, који је од пре две године званично у пензији, али који је и свакодневно у радионици или поред пећи, где надгледа финалну израду „домаће српске керамике”. Не знају, међутим, и до када ће:

– Може се поред нас, само ако неко хоће и жели, много тога научити и брзо савладати израда и производња грнчарије за коју ће увек бити интересовања. У то смо дубоко уверени – рекоше нам на крају вредни супружници.