Ни Ткаченко није задржао наше златне јуниоре

Овог викенда у Београду ће се окупити освајачи златне медаље на Европском јуниорском првенству кошаркаша у Сантијаго де Компостели 1976. Од оних који су пре 40 година направили сензацију у том шпанском граду данас међу живима није само тренер Лука Станчић, па ће играче „прозвати” његов помоћник Душан Ивковић. У договору с организатором меморијалног турнира ветерана „Драгиша Шарић”, златни јуниори из Шпаније требало би да се представе публици за време тог турнира, сутра, а постоји и могућност да одиграју ревијални меч два пута по пет минута против једне стране селекције ветерана, предвођене Џимом Свинијем.

Чланови тог јуниорског тима, који је у финалу савладао Совјетски Савез са 92:83, били су: Миле Станковић (Раднички, Београд), Александар Петровић (Цибона), Перо Вучица (Југопластика, Сплит), Предраг Богосављев (Црвена звезда), Дамир Павличевић (Цибона), Стево Вукасовић (Жељезничар, Сарајево), Бранко Сикирић (Цибона), Жељко Прибановић (Задар), Младен Остојић (Босна), Чедо Брборић (Игман, Сарајево), Миодраг Марић (Партизан), Раде Вукосављевић (Црвена звезда). Селектор је био чувени ваљевски стручњак Лука Станчић (1939-1990) кога његов некадашњи помоћник Душан Ивковић данас описује као „камен темељац подвига у Шпанији”:

– Освојили смо злато захваљујући тимском духу и великом раду иза којег је стајала чврста рука Луке Станчића. Он је био један од највећих тренерских ентузијаста и занесењака чија преданост је била темељ успеха те генерације коју је домаћа јавност отписала пред пут у Шпанију. Данас, када наша кошарка опет бележи запажене резултате, више него икада су нам потребни тренери тог кова који су буквално живели за кошарку.

Чедо Брборић и Миле Станковић, који су преузели на себе задатак да окупе некадашње саиграче, очекују да барем деветорица чланова тог тима буду сутра у Београду. Извесно је да неће моћи да дођу Предраг Богосављев (због обавеза у Фиби) и Дамир Павличевић (приватне обавезе), док ће Александар Петровић данас јавити да ли је на располагању.

– Шампионат у Шпанији памтим и по томе што смо отпутовали без помпе. У нашој генерацији није било толико звучних имена као у претходне две које су 1972. и 1974 такође биле шампиони – каже Брборић, најбољи стрелац нашег тима са 107 поена (13,4). – На првенству у Задру 1972. за репрезентацију су играли Кићановић, Делибашић, Тодорић, Јерков, Жижић и остали, у Француској 1974. Скроче, Накић, Кнего, Радовановић, Жижић... По именима смо били знатно слабији од њих, али смо тимски били изванредни.

Првенство је одржано од 3. до 12. августа, а Совјетски Савез је директно из Монтреала, са тек завршених Олимпијских игара, довео свог горостаса Владимира Ткаченка (221 цм). Совјети су учинили све да им не измакне злато, али све што су успели је то да нас савладају у групи (72:71), док су у финалу изгубили са 92:83 (44:48). Ткаченко је у мечу за злато био најефикаснији са 30 поена, а у нашем саставу Марић и Вукосављевић по 19. За совјетску екипу играли су и неки будући асови као што су Белостењи, Тараканов и Лопатов, данашњи таст Андреја Кириленка.

– Раде Вукосављевић је био проглашен за најбољег играча турнира. Сјајно је одиграо финале, а свима нам је остао у памћењу његов лоб-шут с ноге којим је с лакоћом пребацивао високе совјетске центре – говори Станковић.