ПОЛИТИКА ЧИСТИХ СТОЛИЦА

Кад је оно почело у Демократској странци да се ломи на линији Борис Тадић – Чедомир Јовановић, учествовао сам у некој емисији РТС-а и заговарао идеју да би странке у Србији требало да се науче поштовању разлика, те да легализују фракције, а не да се одмах дохвате ножа и изделе на мање делове. Уосталом, рекао сам тада, нема те иоле веће странке у којој не постоје разлике у мишљењима и самим тим фракцијски потенцијал, осим у Српској радикалној странци.

Маја Гојковић, у том тренутку градоначелница Новог Сада и, ако ме сећање не вара, још с функцијом потпредседнице странке радикала, седела је у телевизијском студију преко пута мене, значајно се насмешила, а после емисије ме је питала – откуд ми идеја да тога нема у Српској радикалној странци.

У међувремену, ствари су се донекле кристализовале и тај макар мали расцеп на персоналном нивоу постао је видљив, а у наслову из јучерашње "Политике" који гласи "Пукотина у врху СРС-а?" вишак је, рекао бих, само – знак питања.

Претпостављам да читалац зна како је ова прича актуелизована, односно да је Маја Гојковић најавила могућност да се кандидује за председника Србије, а Томислав Николић, отаџбински шеф странке, одговорио је да јој је боље да чува Нови Сад и страначке позиције... Не бих рекао да је ова подгрејана прича довољна за заступање тезе да у оквиру Српске радикалне странке постоје два крила – модернизаторско и традиционално, јер барем у јавности и ова странка делује монолитно, као, нажалост, и све друге.

Све су наше партије лидерске и, гле апсурда, најмање таквом изгледа Српска радикална странка, макар због околности да је је њен номинални лидер, Војислав Шешељ, оправдано одсутан с домаћег политичког терена. Све се странке једначе с именима председника и то у широком распону, од Веље Илића до Чедомира Јовановића, да не помињем Бориса Тадића, Војислава Коштуницу и Млађана Динкића. Чак и с именом преминулих, као у случају СПС-а, ма шта о томе мислио Ивица Дачић. Као што се и изумрла странка, попут ЈУЛ-а, једначи с живом Миром Марковић.

Није ово само симболички знак да је слабашна унутарстраначка демократија у парламентарним партијама у Србији и да се, и у најразвијенијем стадијуму демократичности, тамо где тога има, прича своди на оно што су комунисти звали "демократским централизмом" – односно, можеш ти да причаш помало и да таласаш помало, али има да буде како ја кажем.

Унутарстраначка несагласја увек су се завршавала цепањем странке. Замислите да је Демократска странка легализовала постојање либералне фракције. Добро, руку на срце, не могу ни ја да замислим тако нешто, а још теже је израчунати да ли би неуситњени капацитети дојучерашњих партијских другова избацили бољи изборни резултат.

У политици, као и у физици, важе закони синергије и спајање две силе не производи резултат једнак збиру почетних сила, али могло је и да се догоди да комбинација "партија плус фракција" избаци добар резултат па да Божидар Ђелић буде премијер, као што су обећавали.

Имамо, међутим, посла са живим људима. Неко би рекао и живљим него што је пристојно. Лидерске амбиције, па и лидерске партије сасвим су прикладне "овом степену друштвеног развоја" и неки циник би још додао да је то уско повезано с потпуно нетранспарентним начином финансирања страначких послова.

Нас, грађане, могло би да буде и баш брига због ове страначке наваде да се поделе чим се мрко погледају, да није те непријатне околности да од партија зависи и квалитет нашег живота. Логична је претпоставка да би са развојем унутрастраначке демократије и демократичност у друштву била већа, а била би мања могућност манипулативног спајања партијске силе са силама из света новца или неке друге моћи и интересне сфере.

Знаци опоравка доћи ће, уосталом, с укрупњавањем партијске сцене и с коалиционим загрљајима који се праве искрено, пре избора, а не у коалиционом постизборном клинчу од кога пуцају кости и њима и нама.

Наравно, инцидент Гојковић – Николић, само је повод за ову причу, односно аутор не верује да се ова странка структурално цепа по линији некаквог модернизаторског и традиционалистичког крила. Али, чуда су могућа. Као што су на "Маракани". уочи утакмице с "Ренџерсом", одлучили да оперу столице, што, по сопственом признању, никада пре нису урадили.