Кад Срби постану реалност

Знате ли како играју шах они што још нису научили правила игре? Па, вуку потезе свог противника. Не знам шта пише у том Акционом плану за Косово, али ми личи да се неко сетио својих шаховских почетака. Коначно.

Ако је „реалност” оно чиме нас сваки пут гађају у главу када аргументи права и логике постану прејаки за порицање, онда се треба потрудити да и ми Срби постанемо нека „реалност”.

Оно што се у понедељак десило у северној Митровици доказало је сурову чињеницу да ће и косовски Албанци и међународна заједница, а не само Србија, убудуће морати да се носе са својом реалношћу.

После Митровице, расте зебња да без новог крвопролића Еулекс неће моћи да пређе Ибар. После Митровице, све је очигледније да амерички план (да се незаконита косовска независност спроведе незаконитом европском мисијом) није довољно „креативно тумачење” међународног права за нову реалност. После Митровице, све је сигурније и да се од рупе у међународном праву, створене за ову прилику, већ направио кратер у који могу да попадају и већи митови од косовског.

Да ли зато Соња Бисерко има основа да сумња да је „инцидент у северној Косовској Митровици провоциран из Београда”? Наравно.

Да ли Бисерко може да каже да „Београд стално крши Резолуцију 1244 на коју се позива онолико у Савету безбедности и говори о прекомерној употреби силе, а убијен је припадник Унмик полиције”? Ма, може и то. Чак и да не објашњава које је то везе потегао Београд да би наместио да Унмик и Кфор баш 17. марта (као поручено) похапсе неколико десетина Срба како би Београд имао алиби за насиље које је планирао.

Али, може ли Бисерко да каже да се „друга страна” (Унмик и Кфор) оптужује за прекомерно коришћење силе, иако је та страна „први пут решила да поштује Резолуцију 1244 у северном делу Косова”. Што се нас тиче, може. Само, да јој не замере на „другој страни”.

Ако је некоме за утеху, могла је Бисерко, само да се сетила, да каже и оно што је рекао портпарол генсека УН Бан Ки Муна: „Потпуно је неприхватљиво што је против особља УН употребљено смртоносно оружје”.

Нама који се грозимо насиља, признајемо, неприхватљива је употреба смртоносног оружја и против нашег „особља”. Ако то некоме не звучи превише пристрасно.

Али, врхунац косовске „реалности” није ни онај један убијени војник из Украјине, ни рањени Србин који је још у коми, ни други који се извукао али ће можда остати без ока, ни оних осталих 150 повређених чија крвна зрнца нисмо успели да пребројимо. Врхунац „реалности” јесте то што су, како преноси Танјуг, „високо рангирани званичници УН поставили озбиљна питања у вези са смисленошћу операције коју су Кфор и Унмик полиција у понедељак предузели на Косову”.

Не би ме изненадило да Срби буду криви за то што ни ова њихова акција није имала смисла.