​Скупштинска хипноза

Ако се једног дана идеолошки разнобојна опозиција уједини, основни ред би био да на ту прославу позове најмање три човека. Питање је само да ли ће се на журку одазвати Александар Мартиновић, Марјан Ристичевић и Маја Гојковић. И заслужили су да кажу по неку пригодну реч, јер су, као фронтмени власти у парламентарним клупама, одузевши право на реч антивучићевцима, створили услове за њихову изненадну мобилизацију.

Тешко да посланица „Доста је било” Татјана Мацура, ма како талентована за креирање мапе ума (то јој је хоби), може да проникне у мисли владајуће екипе и открије разлоге за роботизовано излагање председника Административног одбора Александра Мартиновића и његово одбијање да дозволи расправу политичким противницима.

Спирутуална Радуловићева посланица своје моћи је узалуд испробавала на Марјану Ристичевићу, који је искуством наталоженим на „Фарми”, где је провео заточен 110 дана, формирао енергетски ријалити штит који се показао тек донекле успешним. Задужен да дезоријентише опозицију, а нарочито да игра фластер на Зорану Живковићу, коме обавезно реплицира, Марјан је мотивисао и Сашу Радуловића да изводи разбарушене преформансе који се завршавају неартикулисаним пљескањем, трчањем около и узалудним тражењем излаза.

Али, шта се заиста догодило с Мартиновићем кога је Вучић убацио са резервне клупе у парламент, кад је схватио да му недостају реторички артиљерци који би се супротставили њиховом некадашњем заједничком шефу Војиславу Шешељу, Бошку Обрадовићу из Двери или Живковићу, који имају велико искуство у провоцирању владајуће већине.

Онај ко верује да је Мартиновић сам смислио рецитал предлога скупштинског буџета за наредну годину и узалудне захтеве опонената да се огласе, па је њихова вика у општем метежу који је настао, на телевизијским снимцима морала да се титлује, тај верује и да ће Расим Љајић и редизајнирани муфтија Муамер Зукорлић заједно изаћи у новопазарску чаршију и сетно гледати залазак сунца. Ако је Мартиновићев културно-уметнички програм осмислио Александар Вучић, преносећи своје хиперактивно вођење владе на парламент, онда је погрешио, јер управо он упадљиво инсистира на праву да одговара на непријатна новинарска и посланичка питања.

Зато је Мартиновићев покушај да стави рајсфершлус на уста опозиционим посланицима оставио горак утисак да надмоћна већина не дозвољава антивладине тонове у акустичним салама дома народних представника. Али, за успешан и продуктиван рад парламента одговорна је власт, а не опозиција, којој је опструкција једно од демократских, дозвољених метода да представи своје идеје. Јер, ако буду спречени да изложе своје минијатуре за говорницом, ограничени рестриктивним пословником, биће приморани да потраже озвучење на улици. Историја је показала да у Београду за такво испољавање ставова не постоји Хајд, већ хорор парк. Тих филмова смо се нагледали и најмање што нам треба јесу репризе.

Тако се догодио својеврсни апсурд. Највећи скандалмајстор скупштинских заседања Војислав Шешељ у време Слободана Милошевића бавио се занатским радовима, као што су чупање каблова и микрофона са говорнице. Умео је и да полива водом Драгана Маршићанина, а једно време бавио се и провером борбене готовости скупштинског обезбеђења, приморавајући их да га на рукама износе из сале, што је био заиста тежак задатак.

Сада Воја наступа као лучоноша демократских вредности. Као да се прерушио у Мићуна! Његове прве пратиље Вјерица Радета и Наташа Јовановић бацале су клетве на Бориса Тадића, летеле су и ципеле, док данас посланичка група војводе делује као катедра примењене уметности. Осим кад у салу уђе Мајкл Давенпорт. Али, чак се и спречавање шефа мисије ЕУ у Београду да говори претворило у слушање четничке новокомпоноване поезије у славу Доналда Трампа.

Наравно да опозициони представници нису невинашца и да гласним, понекад недоличним добацивањем из клупа провоцирају већину, како би је натерали на што чешће аутоголове, а спикерку парламента Мају Гојковић наводе на размишљање да предвече размишља о оставци, а ујутру о наставку седнице и борби за достојанство представничког дома.

Отуда су Мартиновићеве накнадне оптужбе да опозиција покушава да уруши достојанство Скупштине, јер су уједињени огромном мржњом према СНС-у, аргументи из школе наиве. Наравно да опозиција не борави у парламенту из неописиве љубави према власти и жеље да пева оде радости Вучићу. Она тамо седи да би једног дана постала већина. Мудра власт је она која дозвољава право на слободну дебату, а најмудрија је она која ствара илузију да она заиста и постоји. Уосталом, већина гледалаца радије гледа „Снајке”, турске серије и децу која певају на Пинку, него паранормални шоу српке политичке елите. За стабилизацију српских надигравања у парламенту може бити опасно ако се помисли да се таква неравнотежа у гледаности може надокнадити кристијанизацијом Скупштине.

Утеха је да у доба кад су рејтинзи гледаности темељ политичких кампања, што је показао омиљени Шешељев Американац Трамп, припадници власти и опозиције за сада како-тако задржавају осећај присебности, што значи да нису упали у светску телевизијску размену бизарних сцена. У Украјини, Јужној Кореји, Јапану, Турској, па чак и у Европском парламенту, често севају песнице, избијају масовне туче, док се хватање за гушу сматра најавом могуће коалиционе сарадње. Међу европским посланицима у Стразбуру, у масовној тучи нарочито су се истакли Енглези, а један од њих је нокаутиран, па је недавно завршио у болници.

Наредна заседања показаће да ли је власт извукла поуке. Ако јесте, Марјан Ристичевић ће почети да тихује, вадећи се да размишља хоће ли остати код Маје Гојковић или ће почети да тражи реплику од Даре Бубамаре у неком новом формату Жељка Митровића. Прекаљени Александар Мартиновић пробудиће се из хипнозе и схватити да оног дана није био сам.

Шта ће учинити опозиција? Учиниће све да се ништа од тога не догоди. Иначе им прети опасност да се посвађају међу собом.