​Skupštinska hipnoza

Ako se jednog dana ideološki raznobojna opozicija ujedini, osnovni red bi bio da na tu proslavu pozove najmanje tri čoveka. Pitanje je samo da li će se na žurku odazvati Aleksandar Martinović, Marjan Rističević i Maja Gojković. I zaslužili su da kažu po neku prigodnu reč, jer su, kao frontmeni vlasti u parlamentarnim klupama, oduzevši pravo na reč antivučićevcima, stvorili uslove za njihovu iznenadnu mobilizaciju.

Teško da poslanica „Dosta je bilo” Tatjana Macura, ma kako talentovana za kreiranje mape uma (to joj je hobi), može da pronikne u misli vladajuće ekipe i otkrije razloge za robotizovano izlaganje predsednika Administrativnog odbora Aleksandra Martinovića i njegovo odbijanje da dozvoli raspravu političkim protivnicima.

Spirutualna Radulovićeva poslanica svoje moći je uzalud isprobavala na Marjanu Rističeviću, koji je iskustvom nataloženim na „Farmi”, gde je proveo zatočen 110 dana, formirao energetski rijaliti štit koji se pokazao tek donekle uspešnim. Zadužen da dezorijentiše opoziciju, a naročito da igra flaster na Zoranu Živkoviću, kome obavezno replicira, Marjan je motivisao i Sašu Radulovića da izvodi razbarušene preformanse koji se završavaju neartikulisanim pljeskanjem, trčanjem okolo i uzaludnim traženjem izlaza.

Ali, šta se zaista dogodilo s Martinovićem koga je Vučić ubacio sa rezervne klupe u parlament, kad je shvatio da mu nedostaju retorički artiljerci koji bi se suprotstavili njihovom nekadašnjem zajedničkom šefu Vojislavu Šešelju, Bošku Obradoviću iz Dveri ili Živkoviću, koji imaju veliko iskustvo u provociranju vladajuće većine.

Onaj ko veruje da je Martinović sam smislio recital predloga skupštinskog budžeta za narednu godinu i uzaludne zahteve oponenata da se oglase, pa je njihova vika u opštem metežu koji je nastao, na televizijskim snimcima morala da se titluje, taj veruje i da će Rasim Ljajić i redizajnirani muftija Muamer Zukorlić zajedno izaći u novopazarsku čaršiju i setno gledati zalazak sunca. Ako je Martinovićev kulturno-umetnički program osmislio Aleksandar Vučić, prenoseći svoje hiperaktivno vođenje vlade na parlament, onda je pogrešio, jer upravo on upadljivo insistira na pravu da odgovara na neprijatna novinarska i poslanička pitanja.

Zato je Martinovićev pokušaj da stavi rajsferšlus na usta opozicionim poslanicima ostavio gorak utisak da nadmoćna većina ne dozvoljava antivladine tonove u akustičnim salama doma narodnih predstavnika. Ali, za uspešan i produktivan rad parlamenta odgovorna je vlast, a ne opozicija, kojoj je opstrukcija jedno od demokratskih, dozvoljenih metoda da predstavi svoje ideje. Jer, ako budu sprečeni da izlože svoje minijature za govornicom, ograničeni restriktivnim poslovnikom, biće primorani da potraže ozvučenje na ulici. Istorija je pokazala da u Beogradu za takvo ispoljavanje stavova ne postoji Hajd, već horor park. Tih filmova smo se nagledali i najmanje što nam treba jesu reprize.

Tako se dogodio svojevrsni apsurd. Najveći skandalmajstor skupštinskih zasedanja Vojislav Šešelj u vreme Slobodana Miloševića bavio se zanatskim radovima, kao što su čupanje kablova i mikrofona sa govornice. Umeo je i da poliva vodom Dragana Maršićanina, a jedno vreme bavio se i proverom borbene gotovosti skupštinskog obezbeđenja, primoravajući ih da ga na rukama iznose iz sale, što je bio zaista težak zadatak.

Sada Voja nastupa kao lučonoša demokratskih vrednosti. Kao da se prerušio u Mićuna! Njegove prve pratilje Vjerica Radeta i Nataša Jovanović bacale su kletve na Borisa Tadića, letele su i cipele, dok danas poslanička grupa vojvode deluje kao katedra primenjene umetnosti. Osim kad u salu uđe Majkl Davenport. Ali, čak se i sprečavanje šefa misije EU u Beogradu da govori pretvorilo u slušanje četničke novokomponovane poezije u slavu Donalda Trampa.

Naravno da opozicioni predstavnici nisu nevinašca i da glasnim, ponekad nedoličnim dobacivanjem iz klupa provociraju većinu, kako bi je naterali na što češće autogolove, a spikerku parlamenta Maju Gojković navode na razmišljanje da predveče razmišlja o ostavci, a ujutru o nastavku sednice i borbi za dostojanstvo predstavničkog doma.

Otuda su Martinovićeve naknadne optužbe da opozicija pokušava da uruši dostojanstvo Skupštine, jer su ujedinjeni ogromnom mržnjom prema SNS-u, argumenti iz škole naive. Naravno da opozicija ne boravi u parlamentu iz neopisive ljubavi prema vlasti i želje da peva ode radosti Vučiću. Ona tamo sedi da bi jednog dana postala većina. Mudra vlast je ona koja dozvoljava pravo na slobodnu debatu, a najmudrija je ona koja stvara iluziju da ona zaista i postoji. Uostalom, većina gledalaca radije gleda „Snajke”, turske serije i decu koja pevaju na Pinku, nego paranormalni šou srpke političke elite. Za stabilizaciju srpskih nadigravanja u parlamentu može biti opasno ako se pomisli da se takva neravnoteža u gledanosti može nadoknaditi kristijanizacijom Skupštine.

Uteha je da u doba kad su rejtinzi gledanosti temelj političkih kampanja, što je pokazao omiljeni Šešeljev Amerikanac Tramp, pripadnici vlasti i opozicije za sada kako-tako zadržavaju osećaj prisebnosti, što znači da nisu upali u svetsku televizijsku razmenu bizarnih scena. U Ukrajini, Južnoj Koreji, Japanu, Turskoj, pa čak i u Evropskom parlamentu, često sevaju pesnice, izbijaju masovne tuče, dok se hvatanje za gušu smatra najavom moguće koalicione saradnje. Među evropskim poslanicima u Strazburu, u masovnoj tuči naročito su se istakli Englezi, a jedan od njih je nokautiran, pa je nedavno završio u bolnici.

Naredna zasedanja pokazaće da li je vlast izvukla pouke. Ako jeste, Marjan Rističević će početi da tihuje, vadeći se da razmišlja hoće li ostati kod Maje Gojković ili će početi da traži repliku od Dare Bubamare u nekom novom formatu Željka Mitrovića. Prekaljeni Aleksandar Martinović probudiće se iz hipnoze i shvatiti da onog dana nije bio sam.

Šta će učiniti opozicija? Učiniće sve da se ništa od toga ne dogodi. Inače im preti opasnost da se posvađaju među sobom.