Мадагаскар, осми континет

Од нашег специјалног извештача

Антсирабе - Мадагаскар, четврто највеће острво на свету, смештено у Индијском океану близу обале источне Африке, био је протекле недеље домаћин два велика франкофона скупа: 45. генералне скупштине Међународне уније франкофоних новинара (УПФ) од 20. до 24. новембра, и Самита Међунардоне оранизације франкофоније (ОИФ) од 22. до 26. новембра. Можда превелики залогај за једну од пет најсиромашнијих земаља на свету, не само због хотелских капацитета који нису били довољни да би се оба скупа одржала у главном граду, због чега је скуп УПФ-а са око 300 новинара учесника  на крају ипак организован у Антсирабеу, 160 километара од главног града.

Испоставило се да је за новинаре то било добро, упркос тешкоћама везаним за транспорт од аердорома Ивато (лоши путеви), јер смо имали прилку да упознамо аутентичан живот у овом граду и околини, где нема луксуза (велелепни хотели, тржни центри), као у Антананариву (чија су, пак предграђа пуна сиротиње што ствара велики контраст). Људи који ходају боси и жене које перу веш на реци, уобичајене су слике на путу за Антсирабе, трећи град по величини на Мадагаскару. У самом граду сиромаштво је на сваком кораку, али сви као да су срасли с тим. Болест од које се највише умире је сида, а за странце је највећ ризик од маларије, због чега је неопходно пити лек маларон сваког дана и седам дана по напуштању острва да би превентива била успешна.

Од студената сазнајемо да је просечна плата 80 евра. Валута на Мадагаскару је аријари. Званично један евро  износи 3000 аријара, за шта може да се купи 7 до 8 килограма кромпира. Главно превозно средство је „пус-пус“, врста рикше коју вуку слабашни мушкарци сопотсвеним рукамам, а има и оних који користе бицикл за ову двоколицу. Другог таксија нема, а ноћу је превоз неопходан, јер улице нису осветљене док су путеви пуни неравнинам. Принуђени да сваке вечери користимо „пус-пус“ за повратак у хотеле у којима смо били размештени - јер највећи хотел „Терме“, веома лепе архитектуре,  саграђен 1897. године у коме су конференције и округли столови  одржавани, има само 32 собе и био је довољан само за организаторе - радије бирамо онај са бициклом, јер нам је жао оних који вуку рикше соптсвеним рукама, али им истовремнено тиме наноносимо неправду, јер остају без зараде.  Ова ситуација је код неких новинара изазивала сузе.

Машине још нису замениле људе у Антсирабеу. Посећујемо пиринчана поља и ходамо уским стазицама између водених поља у којима жене раде ко зна коју фазу у гајењу пиринча, јер их има више. У једној кућици производе се ешарпе живих боја и обилазимо све фазе, од производње свиленог конца, преко бојења до ткања. Директно присуствујемо производњи кашика од рогова бивола. Резиденције давних владара, које се марљиво чувају, скромне су и далеко од палата еврпских краљева.  Од наших водича сазнајемо да воде има довољно у том делу Мадагаскатра, али да југ земље пати од великих несташица и да им у најкритичнијем периоду прискачу у помоћ . Ноћ пада већ у шест после подне, а ујутру у пола седам сунце пече као код нас у подне. У овом периоду године дани су изузетно топли, ноћи хладне,а киша пада сваког дана после подне. Изолација острва резултирала је неким јединственим биљкама и животињама због којих неки еколози о Мадагаскару говоре као о „осмом континету“.

Генерална скупштина УПФ-а, чија је тема ове године била економска ситуација у медијима у земљама у развоју и све замке које она доноси, поклопила се са обележавањем 150 гдина постојања штампе на Мадагаскару, где су прве новине (у преводу „Добра реч“) изашле 1856. године. Данас је медијски пејзаж богат са педесетак листова (дневних и периодичних), четрдесетак телевизијских канала и 300 радио станица за 23 милиона становника. Закључак четвородневне дебате би био следећи: нестабилне финансије медија могу потпуно да униште њихову слободу, али и да их једнсотавно избришу. Председник Мадагаскара Ери  Раџаонаримампианина, који је присуствовао свечаном отварању скупа,  у свом говору  нарочито је инсистирао да на томе да медији не треба да распаљују мржњу и лажи и да то не треба да им буде једини циљ, што се иначе дешава у целом свету,  те да новинарству данас треба више етике и одговорности. Микаел Жан, генерална секретарка ОИФ-а, послала је поруку по свом изасланику у којој је позвала на последњи трзај и упозорила на ризик од нестанка многих озбиљних медија, што би могло донети велике невоље јер „ко држи медије, тај држи цео свет“.

Чињеница да је председник Мадагаскара дошао на свечано отварање хеликоптером из Антананарива и да је обезбеђење било толико  јако да смо у понедељак сви замољени да дођемо пре осам ујутру, натерала нас је да питамо народ шта мисле од свом председнику. Сиротиња га не воли, они који боље стоје кажу да немају ништа пртив њега, али и једни и други после тог кратког одговора стваљају прст на уста и кажу:“Пссст“.

И док је локална штампа углавном писала афирмативно о скупу УПФ-а, за Самит франкофоније у Антананариву је била пуна кртиике. И малгашки и страни новинари сложили су се да је организација лоша, а у четвртак се у дневном листу „Експрес“ на првој страни појавила оптужба једне невладине организације да је у организацији скупа било пуно корупције, односно да је инфраструктура на којој се радило за самит, изведена без јавних конкурса.

Србија која је примљена у ОИФ 2006. године као земља посматрач, после дугих одсуствовања најзад је ове године имала свог предсатвника на  Самиту,ш то је веома важно. Живља дипломатска активност у оквиру франкофоније могла би донети само корист и зато је присуство шефа дипломатије наше земље веома важно, као што је важна подршка сваке земље, колико год она била мала или се чинила као неважан играч у свету високе политике. Ниједна подршка није за потцењивање, јер земље франкофоније чине трећину чланица УН.

Ипак после свих конференција и великих речи, новинарима ће остати у најупечатљивијем сећању народ Мадагаскара: они који тегле пус-пус сваког дана да би зарадили за голи живот, пеку уштипке за малим тезгама или продају манго и личи, они који трче упоредо са комбијем да би нам још једном махнули, или на пример, студенти ангажовани у хотелу Терме, пуни жеље да успоставе контакт са новинарима посредством фејсбука или електронске поште. Сви су насмејани. На делу смо видели једну од малгашких пословица, на коју нам је скренуо пажњу француски новинар Лоик Ервуе, велики познавалац Мадагаскара који је на скупу УПФ-а промовисао своју књигу уо овој земљи, а која гласи: сладак је живот!