Madagaskar, osmi kontinet

Od našeg specijalnog izveštača

Antsirabe - Madagaskar, četvrto najveće ostrvo na svetu, smešteno u Indijskom okeanu blizu obale istočne Afrike, bio je protekle nedelje domaćin dva velika frankofona skupa: 45. generalne skupštine Međunarodne unije frankofonih novinara (UPF) od 20. do 24. novembra, i Samita Međunardone oranizacije frankofonije (OIF) od 22. do 26. novembra. Možda preveliki zalogaj za jednu od pet najsiromašnijih zemalja na svetu, ne samo zbog hotelskih kapaciteta koji nisu bili dovoljni da bi se oba skupa održala u glavnom gradu, zbog čega je skup UPF-a sa oko 300 novinara učesnika  na kraju ipak organizovan u Antsirabeu, 160 kilometara od glavnog grada.

Ispostavilo se da je za novinare to bilo dobro, uprkos teškoćama vezanim za transport od aerdoroma Ivato (loši putevi), jer smo imali prilku da upoznamo autentičan život u ovom gradu i okolini, gde nema luksuza (velelepni hoteli, tržni centri), kao u Antananarivu (čija su, pak predgrađa puna sirotinje što stvara veliki kontrast). Ljudi koji hodaju bosi i žene koje peru veš na reci, uobičajene su slike na putu za Antsirabe, treći grad po veličini na Madagaskaru. U samom gradu siromaštvo je na svakom koraku, ali svi kao da su srasli s tim. Bolest od koje se najviše umire je sida, a za strance je najveć rizik od malarije, zbog čega je neophodno piti lek malaron svakog dana i sedam dana po napuštanju ostrva da bi preventiva bila uspešna.

Od studenata saznajemo da je prosečna plata 80 evra. Valuta na Madagaskaru je arijari. Zvanično jedan evro  iznosi 3000 arijara, za šta može da se kupi 7 do 8 kilograma krompira. Glavno prevozno sredstvo je „pus-pus“, vrsta rikše koju vuku slabašni muškarci sopotsvenim rukamam, a ima i onih koji koriste bicikl za ovu dvokolicu. Drugog taksija nema, a noću je prevoz neophodan, jer ulice nisu osvetljene dok su putevi puni neravninam. Prinuđeni da svake večeri koristimo „pus-pus“ za povratak u hotele u kojima smo bili razmešteni - jer najveći hotel „Terme“, veoma lepe arhitekture,  sagrađen 1897. godine u kome su konferencije i okrugli stolovi  održavani, ima samo 32 sobe i bio je dovoljan samo za organizatore - radije biramo onaj sa biciklom, jer nam je žao onih koji vuku rikše soptsvenim rukama, ali im istovremneno time nanonosimo nepravdu, jer ostaju bez zarade.  Ova situacija je kod nekih novinara izazivala suze.

Mašine još nisu zamenile ljude u Antsirabeu. Posećujemo pirinčana polja i hodamo uskim stazicama između vodenih polja u kojima žene rade ko zna koju fazu u gajenju pirinča, jer ih ima više. U jednoj kućici proizvode se ešarpe živih boja i obilazimo sve faze, od proizvodnje svilenog konca, preko bojenja do tkanja. Direktno prisustvujemo proizvodnji kašika od rogova bivola. Rezidencije davnih vladara, koje se marljivo čuvaju, skromne su i daleko od palata evrpskih kraljeva.  Od naših vodiča saznajemo da vode ima dovoljno u tom delu Madagaskatra, ali da jug zemlje pati od velikih nestašica i da im u najkritičnijem periodu priskaču u pomoć . Noć pada već u šest posle podne, a ujutru u pola sedam sunce peče kao kod nas u podne. U ovom periodu godine dani su izuzetno topli, noći hladne,a kiša pada svakog dana posle podne. Izolacija ostrva rezultirala je nekim jedinstvenim biljkama i životinjama zbog kojih neki ekolozi o Madagaskaru govore kao o „osmom kontinetu“.

Generalna skupština UPF-a, čija je tema ove godine bila ekonomska situacija u medijima u zemljama u razvoju i sve zamke koje ona donosi, poklopila se sa obeležavanjem 150 gdina postojanja štampe na Madagaskaru, gde su prve novine (u prevodu „Dobra reč“) izašle 1856. godine. Danas je medijski pejzaž bogat sa pedesetak listova (dnevnih i periodičnih), četrdesetak televizijskih kanala i 300 radio stanica za 23 miliona stanovnika. Zaključak četvorodnevne debate bi bio sledeći: nestabilne finansije medija mogu potpuno da unište njihovu slobodu, ali i da ih jednsotavno izbrišu. Predsednik Madagaskara Eri  Radžaonarimampianina, koji je prisustvovao svečanom otvaranju skupa,  u svom govoru  naročito je insistirao da na tome da mediji ne treba da raspaljuju mržnju i laži i da to ne treba da im bude jedini cilj, što se inače dešava u celom svetu,  te da novinarstvu danas treba više etike i odgovornosti. Mikael Žan, generalna sekretarka OIF-a, poslala je poruku po svom izaslaniku u kojoj je pozvala na poslednji trzaj i upozorila na rizik od nestanka mnogih ozbiljnih medija, što bi moglo doneti velike nevolje jer „ko drži medije, taj drži ceo svet“.

Činjenica da je predsednik Madagaskara došao na svečano otvaranje helikopterom iz Antananariva i da je obezbeđenje bilo toliko  jako da smo u ponedeljak svi zamoljeni da dođemo pre osam ujutru, naterala nas je da pitamo narod šta misle od svom predsedniku. Sirotinja ga ne voli, oni koji bolje stoje kažu da nemaju ništa prtiv njega, ali i jedni i drugi posle tog kratkog odgovora stvaljaju prst na usta i kažu:“Pssst“.

I dok je lokalna štampa uglavnom pisala afirmativno o skupu UPF-a, za Samit frankofonije u Antananarivu je bila puna krtiike. I malgaški i strani novinari složili su se da je organizacija loša, a u četvrtak se u dnevnom listu „Ekspres“ na prvoj strani pojavila optužba jedne nevladine organizacije da je u organizaciji skupa bilo puno korupcije, odnosno da je infrastruktura na kojoj se radilo za samit, izvedena bez javnih konkursa.

Srbija koja je primljena u OIF 2006. godine kao zemlja posmatrač, posle dugih odsustvovanja najzad je ove godine imala svog predsatvnika na  Samitu,š to je veoma važno. Življa diplomatska aktivnost u okviru frankofonije mogla bi doneti samo korist i zato je prisustvo šefa diplomatije naše zemlje veoma važno, kao što je važna podrška svake zemlje, koliko god ona bila mala ili se činila kao nevažan igrač u svetu visoke politike. Nijedna podrška nije za potcenjivanje, jer zemlje frankofonije čine trećinu članica UN.

Ipak posle svih konferencija i velikih reči, novinarima će ostati u najupečatljivijem sećanju narod Madagaskara: oni koji tegle pus-pus svakog dana da bi zaradili za goli život, peku uštipke za malim tezgama ili prodaju mango i liči, oni koji trče uporedo sa kombijem da bi nam još jednom mahnuli, ili na primer, studenti angažovani u hotelu Terme, puni želje da uspostave kontakt sa novinarima posredstvom fejsbuka ili elektronske pošte. Svi su nasmejani. Na delu smo videli jednu od malgaških poslovica, na koju nam je skrenuo pažnju francuski novinar Loik Ervue, veliki poznavalac Madagaskara koji je na skupu UPF-a promovisao svoju knjigu uo ovoj zemlji, a koja glasi: sladak je život!