Србија је на брисаном простору

Земље западног Балкана немају алтернативу за ЕУ, али она мора да изгледа другачије. То је став Ведрана Џихића, предавача на Факултету политичких наука у Бечу и вишег научног саветника на Аустријском институту за међународну политику, који је у Београду учествовао на међународној конференцији „(Ре)балканизација западног Балкана".

У разговору за „Политику” Џихић наводи и једну сличност држава региона са чланицама Уније, па и глобалном политичком ситуацијом. Реч је, како каже, о четири фактора који мењају данашњу политику: постфактичко доба у којем за политичаре није нужно да изношењем истине дођу на власт, затим редукција политике на популистички спектакл, култ личности који замењује институције, као и политика страха.

Где се налази Србија међу ове четири промене?

Србију видим на брисаном простору. Збуњена је, јер прагматично и рационално жели и мора да припада Европи и бори се с још непревладаним ауторитарним кодом код куће. Истовремено је окружена потенцијалним алтернативама, било да је реч о Русији, инвеститорима из арапских земаља, Кини и новој инфраструктури. У истом моменту, на глобалном и нивоу ЕУ имамо назнаке да се либерална ера, зачета 1989, на неки начин приводи крају. Политика спектакла, егоизам и сујета као замена за политичку дебату, политика страха, односно произвођења етнонационалног „другог”, од којег треба да се бранимо, јесу елементи које је Трамп показао а многи копирају и који се појављују и у Србији. Чини ми се да у честим конференцијама за штампу премијера Вучића видим доста те политике спектакла, а у плуралном говору многих „ја као Србија” – редукцију демократског простора на личност. А личност никад не може у демократском друштву да буде добра као мноштво у оквиру институција.

Ипак, процеси о којима говорите нису својствени за Србију, већ представљају шири тренд. Да ли је онда могуће да се велики део садашње ЕУ преусмери на антиевропску оријентацију?

Нажалост, економска, грчка и мигрантска криза, уз „брегзит”, јачање антилибералних трендова у Мађарској и Пољској, као и деснорадикалне популистичке опције у Аустрији, Француској, Немачкој, не упућују да ће ЕУ почети да јача. У том смислу, Унија за многе полуауторитарне лидере постаје онај „други”, од којег се дистанцирају како би покупили поене од гневних, љутих, искључених из друштва. То нам објашњавају победа Трампа у САД, успон Хофера у Аустрији, али и то што и моменат антиевропезима постаје нешто чиме се политички може стварати подлога за јачање моћи.

Постоји ли могућност да Србија услед тога напусти свој европски пут?

Дефинитивно, јер у Србији има више политичких опција, а долазећи председнички избори показаће нам да ту заиста није све онако како можда изгледа ако слушате Вучића. Најзад, и Српска напредна странка унутар себе има велика превирања, која ће такође испливати на површину у председничкој кампањи. Имамо прагматизам премијера и добар рад преговарачког тима, али и опције које се услед критика на рачун ЕУ, Запада и њиховог лицемерја, којег је било, окрећу једноставнијим решењима, попут Путина који, као и Ердоган, раде с дихотомијама. То се дефинитивно вратило на политичку сцену Србије, иако смо мислили да антиевропска опција неће више бити релевантна. Не мислим само на Војислава Шешеља у Скупштини, већ на шири феномен који можемо наћи и у СНС-у, у чијем једном делу имамо антиевропска залагања.

Какву перспективу у таквим околностима имају залагања за дијалог, попут оног који воде Београд и Приштина?

Ту је на делу политика тактизирања, јер знамо да се у случају бриселског дијалога помак дешавао само кад се појавио неки моћни трећи – Ангела Меркел, заједничка иницијатива ЕУ... ко год. Али, кад тај трећи постане преокупиран другим стварима, попут неизвесности правца у којем се крећу ЕУ и њено проширење, па се мало повуче, онда препушта простор за тактичке играрије, намењене прикупљању поена за унутрашњу политичку сцену. То се види и у Београду и у Приштини. Ја заиста имам осећај да се они у Бриселу договоре – хајде, ти кажи за своје то, ти за своје то, а ми имамо договор, па ћемо да видимо да купимо време, јер ни сами не знамо колико ћемо још бити на власти.

Како оцењујете тренутно стање бриселског дијалога Београда и Приштине?

У овом моменту, суштински, фундаментални дијалог не постоји и пребачен је на технички ниво, на којем има неких малих помака, попут договора о телекомуникацијама. Али, тим темпом разговори могу да трају наредних 180 година, јер се њима не решавају отворена питања и суштински проблеми, без чијег тематизовања неће бити стабилног региона.