Црни датум немачке историје

Ако се ишта може научити из историје, констаовао је јуче коментатор берлинског „Велта”, онда је то наук и упозорење да се једној влади никад не сме допустити да располаже неограниченом моћи.

Упозорење је учињено поводом „црног дана” немачке савремене историје, којим је започео немачки „пут у пропаст”, 20. марта 1933. године, када је дотад готово непознати нацистички функционер, комесарски шеф полиције у Минхену и потом вођа злогласне формације есесоваца Хајнрих Химлер обзнанио отварање првог концентрационог логора Дахау.

Учињено је то три недеље после паљевине Рајхстага, коју су нацисти искористили за преузимање неограничене и неконтролисане моћи и завођење тираније у којој није било места најпре за њихове политичке противнике и неистомишљенике, а потом за Јевреје и припаднике „нижих раса”.

Истог дана када је Химлер саопштио одлуку о првом концентрационом логору, који ће потом, посебно у ратним годинама, премрежити Немачку и окупиране територије широм Европе, Хитлеров кабинет је донео одлуке о концентрацији законодавне и извршне власти, које ће Рајхстаг три дана касније усвојити, уз противљење 94 посланика са листе Социјалдемократске партије, који још нису били ухапшени.

Концентрацијом моћи влада је практично развластила парламент и функцију шефа државе, која је у том часу припадала ионако немоћном и остарелом маршалу фон Хинденбургу. Тим прописима, који су представљали пучистички „устав” нациста, устоличен је „фиреров систем”, а елитним нацистичким формацијама есесоваца Хајнриха Химлера дато неограничено овлашћење у борби против неистомишљеника и њиховој ликвидацији.

У образложењу за стварање првог концентрационог логора, у којем је живот изгубило, према непотпуној евиденцији, 41.566 особа, Химлер је пред затеченим новинарима саопштио како је било дугорочно немогуће држати комунисте и марксисте, који су представљали „опасност за безбедност државе”, у класичним затворима. Још мања могућност постојала је да се оставе на слободи. Њихова изолација је нужна како би се умирила узнемирена јавност и нација у чије име су се нацисти одлучили, не обзирући се на примедбе и замерке, на тај корак, нагласио је Химлер.

Било је то шокантно упозорење свима и безобзирно „дисциплиновање народа”. У Минхену је већ следећих дана колало упозорење: ако не будеш миран, чека те Дахау, чиме се оповргава уврежена представа да огромна већина немачких грађана није знала за концентрационе логоре.

Са Дахауом је прорадио злогласни систем концентрационих логора и „индустријализација смрти”, с гасним коморама. Планиран за пет хиљада робијаша, Дахау је почео да ради у напуштеној фабрици оружја са 150 логораша већ 22. марта 1933. и првом жртвом 12. априла.

Њихов број ће се потом, вртоглавим ширењем мреже логора, драматично увећавати, на хиљаде, па на стотине хиљада и, у ратним годинама, милионе несрећника који су кроз њих прошли и у њима оставили своје животе.

Дахау је тако постао први и драстичан раскид са хуманошћу и цивилизацијом и, за нацисте, у практичном смислу, „школа терора” и бестијалности: у овом логору на тлу Баварске свој стравични занат учили су потоњи злочинци Аушвица и других стратишта.

Околности су учиниле да Дахау, као претеча и један од најсвирепијих симбола масовног мучења и убистава, буде последњи распуштен: ослободили су га Американци 29. априла 1945, дан пре Хитлеровог самоубиства у Берлину. У том часу у њему се још налазило 15.000 логораша...