Crni datum nemačke istorije

Ako se išta može naučiti iz istorije, konstaovao je juče komentator berlinskog „Velta”, onda je to nauk i upozorenje da se jednoj vladi nikad ne sme dopustiti da raspolaže neograničenom moći.

Upozorenje je učinjeno povodom „crnog dana” nemačke savremene istorije, kojim je započeo nemački „put u propast”, 20. marta 1933. godine, kada je dotad gotovo nepoznati nacistički funkcioner, komesarski šef policije u Minhenu i potom vođa zloglasne formacije esesovaca Hajnrih Himler obznanio otvaranje prvog koncentracionog logora Dahau.

Učinjeno je to tri nedelje posle paljevine Rajhstaga, koju su nacisti iskoristili za preuzimanje neograničene i nekontrolisane moći i zavođenje tiranije u kojoj nije bilo mesta najpre za njihove političke protivnike i neistomišljenike, a potom za Jevreje i pripadnike „nižih rasa”.

Istog dana kada je Himler saopštio odluku o prvom koncentracionom logoru, koji će potom, posebno u ratnim godinama, premrežiti Nemačku i okupirane teritorije širom Evrope, Hitlerov kabinet je doneo odluke o koncentraciji zakonodavne i izvršne vlasti, koje će Rajhstag tri dana kasnije usvojiti, uz protivljenje 94 poslanika sa liste Socijaldemokratske partije, koji još nisu bili uhapšeni.

Koncentracijom moći vlada je praktično razvlastila parlament i funkciju šefa države, koja je u tom času pripadala ionako nemoćnom i ostarelom maršalu fon Hindenburgu. Tim propisima, koji su predstavljali pučistički „ustav” nacista, ustoličen je „firerov sistem”, a elitnim nacističkim formacijama esesovaca Hajnriha Himlera dato neograničeno ovlašćenje u borbi protiv neistomišljenika i njihovoj likvidaciji.

U obrazloženju za stvaranje prvog koncentracionog logora, u kojem je život izgubilo, prema nepotpunoj evidenciji, 41.566 osoba, Himler je pred zatečenim novinarima saopštio kako je bilo dugoročno nemoguće držati komuniste i marksiste, koji su predstavljali „opasnost za bezbednost države”, u klasičnim zatvorima. Još manja mogućnost postojala je da se ostave na slobodi. Njihova izolacija je nužna kako bi se umirila uznemirena javnost i nacija u čije ime su se nacisti odlučili, ne obzirući se na primedbe i zamerke, na taj korak, naglasio je Himler.

Bilo je to šokantno upozorenje svima i bezobzirno „disciplinovanje naroda”. U Minhenu je već sledećih dana kolalo upozorenje: ako ne budeš miran, čeka te Dahau, čime se opovrgava uvrežena predstava da ogromna većina nemačkih građana nije znala za koncentracione logore.

Sa Dahauom je proradio zloglasni sistem koncentracionih logora i „industrijalizacija smrti”, s gasnim komorama. Planiran za pet hiljada robijaša, Dahau je počeo da radi u napuštenoj fabrici oružja sa 150 logoraša već 22. marta 1933. i prvom žrtvom 12. aprila.

Njihov broj će se potom, vrtoglavim širenjem mreže logora, dramatično uvećavati, na hiljade, pa na stotine hiljada i, u ratnim godinama, milione nesrećnika koji su kroz njih prošli i u njima ostavili svoje živote.

Dahau je tako postao prvi i drastičan raskid sa humanošću i civilizacijom i, za naciste, u praktičnom smislu, „škola terora” i bestijalnosti: u ovom logoru na tlu Bavarske svoj stravični zanat učili su potonji zločinci Aušvica i drugih stratišta.

Okolnosti su učinile da Dahau, kao preteča i jedan od najsvirepijih simbola masovnog mučenja i ubistava, bude poslednji raspušten: oslobodili su ga Amerikanci 29. aprila 1945, dan pre Hitlerovog samoubistva u Berlinu. U tom času u njemu se još nalazilo 15.000 logoraša...