Турска између Брисела и Шангаја

Европски парламент је први пут од кад постоји усвојио резолуцију у којој предлаже да се “замрзну” приступни преговори са неком земљом овог пута са Турском. Лидери 28 држава, који се састају средином децембра, највероватније неће прихватити тај предлог посланика ЕП у Стразбуру, али најновији развој потврдђује да Анкара неће брзо ни лако откључати бриселску капију, ако је уопште икада и отвори.

Тога су очевидно свесни и у Анкари. „Односи Европске уније и Турске су сада у стању коме“, истиче познати истанбулски  колумниста Мустафа Акјол .

У влади и кабинету председника Тајипа Ердогана на тај предлог засад одмахују руком. Одмах су потегли уцењивачку карте: прете да ће прекинути договор са ЕУ о заустављању избеглица на својој територији и да ће се стратешки окренути на исток, ка Русији и Кини.

„Ако ви будете ишли даље, ми ћемо отворити граничне прелазе за избеглице“, запретио је председник Ердоган. Премијер Бинали Јилдирим, који следи свог лидера, иде корак даље: „Пресецање веза са Европом било би штетно за Турску, али би то било пет до шест пута штетније за Европу“, самоуверен је он.

Према првим реаговањима која стижу из Европске комисије, Берлина, Париза, лидери 28 земаља на састанку 15. децембра вероватно неће „ићи даље“, односно неће прекинути преговоре. Али најновији развој недвосмилено потврђује да односи немају светлу будућност, поготово док у председничкој фотељи у Анкари седи арогантни и ауторитарни Ердоган.

Криза је почела да се заоштрава пре три – четири године када је Ердоган разбио опозицију и учврстио позиције у земљи. Он критике из Брисела доживљава као неправедне и нерпријатељске, као мешање у унутрашње послове Турске. Анкара постаје све тежи сарадник запада, иако је већ 60 година члан НАТО-а. Учестали неспоразуми на прузи Анкара –Брисел објашњавају се ауторитарном владавином недодирљивог Ердогана. То заправо и није толико судар Турска -ЕУ колико је судар Ердоган -ЕУ.

После одлуке ЕП о замрзавању преговора  Анкара је кренула у контраофанзиву, поготово што многи сумњају да је ЕУ “хришћански клуб” у коме нема места за једну многољудну муслиманску земљу. Већ се најављује одржавање плебисцита (“Трегзит”) на коме грађани треба да се изјасне да ли да се настављају јалови преговори у уласку у Унију, поготово што је после “Брегзита” њена будућност неизвесна.

Заокрет се најављује и на спољнополитичком плану. “Турска више не треба да се толико оптерећује уласком у ЕУ која нас одбија већ 53 године. Неко ће ме можда критиковати али ја кажем: зашто не бисмо ушли у Шангајску организацију за сарадњу. Ја сам о томе већ разговарао са Владимиром Путином и  Нурсултаном Назарбајевом (председник Казахстана)”, каже Ердоган.

У  Шангајској групи су Русија, Кина, Казахстан, Киргистан, Таџикистан и Узбекистан. Потенцијлни чланови су Индија, Пакистан, Монголија, Иран.

Ердоган је први пут поменуо ту могућност 2013. године. Многи су то тада доживели малтене као шалу, што се не би могло рећи сада. Али, и даље се верује да је то његов тактички потез, да би извршио притисак на  Брисел уочи устоличења нове администрације у Вашингтону који је увек подржавао евроинтеграције Турске како се не би окренула према радикалном исламском истоку.

У опозицији страхују да ће због Ердогана цех платити народ. “ЕУ не би требало да кажњава земљу са 80 милиона становника због неслагања са њеним председником.Турска је окренута према западу још од оснивања републике. Ми смо нација која брани секуларизам, демократију и владавину права”, каже лидер водеће Републиканске народне партије Кемал Киличдароглу која је велики поборник Ататуркових реформи.

Турску почиње да издаје стрпљење. Она је успоставила контакте са ЕУ још шездесетих година прошлог века, док је формално 1987. поднела молбу за улазак у ту организацију. У октобру 2005. је почела приступне преговоре, истог дана када и Хрватска која је одавно пуноправни члан. Досад су окончани разговори само о једном од укупно 35 поглавља. Један посланик је недавно израчунао да ће, ако се тај процес настави овим темом, Анкара ући у ЕУ тек у 22. веку.