Гледамо, а не видимо

Недавно су ми били у посети млади брачни пар, Американци нашег порекла. Млади и успешни људи. Он је професор књижевности, она стручњак за компјутере. Обилазили су Србију и дивили се природним лепотама. Дошли су у Београд, били у ресторанима, видели паркове, сплавове, историјске споменике. Музеје нису, јер су затворени. Рекли су ми да им се град веома допада, да су људи љубазни, храна одлична, да има пуно зеленила али су фасаде зграда ужасно прљаве и запуштене.

„Необично је то што по овим лепим дрворедима има на дрвећу више пластичних кеса него лишћа. Да ли знате да у Лондону у самопослугама добијате бесплатно папирнате кесе, а ако хоћете пластичну, морате да платите?”

Нисам знао!

Зачудило их је што су кафићи у граду препуни усред радног времена, и то углавном младим људима… „То су сигурно туристи”, рекао сам ја.

„Имате у граду више коцкарница него ми у Лас Вегасу!”

„Шта да радимо, такав смо народ, волимо да се коцкамо!”

Шетали су поред реке, гледали пројекат ,,Београд на води”, рекли су ми да је одличан, да су свуда у свету најлепши и најскупљи станови поред реке. Становати у шлепу на Сени сан је сваког Парижанина. Вила на океану сан сваког Њујорчанина.

Али зашто дижете облакодер насред обале уместо да сте распоредили низ нижих стамбених зграда. Породичне куће са баштама, окружене врбама и брезама. Да деца имају где да се играју, а стари да се шетају. Шта ће вам толики бетон, челик и стакло на обали реке? Ми станујемо у центру Њујорка у таквој једној огромној згради, са више од хиљаду станова. Никога у згради не познајемо. Лифтови су тако брзи да једва стигнемо да кажемо: ,,Добро јутро комшија, како сте…” Лифт је већ стигао и комшија изађе на свом спрату.

Зачудило ме је како можемо да гледамо исте ствари, а да их не видимо на исти начин. Знам да је поглед једна од основних радњи којом дефинишемо свет око нас, радња која нам даје интерпретацију тога света. Гледати, значи успоставити један критички однос са светом – мислити га! Зашто га ми тако ретко ,,мислимо”? Зашто то други боље раде од нас? И зашто гледамо неке ствари, а не видимо их?

После једне дуге шетње кејом, поред Саве, пријатељи из Америке су хтели да сврате код мене. Били су код Сајма. Ја станујем у Савској улици код Палате правде. Питали су ме телефоном како да дођу и ја сам одговорио: веома једноставно – уђите код Сајма у аутобус на коме пише да иде у правцу железничке станице, и ја ћу их сачекати на следећој станици. После једно пола сата чекања уплашио сам се што не долазе и позвао их мобилним телефоном. Рекли су ми: прошло је десетак аутобуса са разним натписима „Сурчин”, „Баново брдо”, „Миљаковац”, ,,Обреновац”, али ни на једном није писало „Железничка станица”.

Глупи Американци, мислим ја у себи. Прешли су Атлантик, обишли целу Европу, а не знају да седну у прави аутобус! Рекао сам им да остану на аутобуској станици и да ме сачекају. Дошао сам брзо до њих и питао: У чему је проблем? А онда сам и сам схватио. Аутобуси који су ишли према железничкој станици и даље су носили ознаке правца из претходне вожње. Ушли смо у аутобус на коме је писало „Баново брдо“ и кренули према железничкој станици. Збуњени Американци су прилично бојажљиво ушли у аутобус, питајући зашто идемо на Баново брдо? Објаснио сам да не идемо на Баново брдо, већ да возач једноставно није променио ознаку на аутобусу који одређује правац у коме иде аутобус!

А зашто није променио ознаку за правац куда иде? Питали су: Је л’ то компликовано? Није, одговорио сам, то је један притисак на дугме. „Па зашто онда није променио?” Нисам знао одговор. „Српска посла”, али нисам то знао да преведем на енглески.

Понекад ми се чини као да не желимо да видимо неке ствари које се одвијају пред нашим очима, а које су у супротности са здравим разумом. Као да ћемо тиме што их не примећујемо учинити да оне нестану. Медији стално говоре о лепшем и срећнијем животу који је непосредно испред нас, а који никако да се догоди. Новине пишу о величанственим успесима и резултатима у привреди, науци, култури. Осврћемо се, трудимо се, гледамо око себе у страху да ће та благодет пролетети поред нас, а ми нећемо ни приметити. Гледамо, а ништа не видимо.

„Половина људског живота прође у подразумевању, у окретању главе, у ћутању. Човек је више човек по ономе што прећути него по ономе што каже.” (Албер Ками).

Не може се живети без речи и мисли. Ћутање је најгоре решење. Да ли ћемо ако нам се сто пута понови једна лаж, поверовати да је то истина? Онај ко одлучи да оствари свој интерес уз помоћ обмане и лажи често уништи сам себе и изгуби поштовање оних до којих му је стало. Увек дође време када је потребно да одаберемо између размишљања и делања.

Можда, ипак, када се боље размисли: свет не треба тумачити, треба га мењати. Дела су, а не речи човеков идеал!

Професор ФДУ