Повратак глобалног клатна

Клатно глобализације је по свему судећи отишло предалеко. Оно се, са „брегзитом“ и с Трамповом победом на председничким изборима у САД, враћа јачању билатералног колосека у економским и политичким односима у свету. Шта то значи за остатак света и посебно за Европу, постаће јасније после детаљније анализе знакова деглобализације који су „закуцали“ на врата светске економије знатно пре најаве британског изласка из ЕУ и Трампове победе. Као по неком неписаном правилу, свет је и овог пута одгурнуо у страну неповољне предзнаке – смањење обима светске трговине, дугогодишње ниске стопе глобалног економског раста, али и даље глобално скретање политичког спектра ка десници – ослањајући се на економске моделе који нису успели ни да превиде финансијску кризу из 2007, из простог разлога што су ти исти модели конципирани за периоде економске стабилности.

Деглобализација је, међутим, почела много раније, само што је указивање на њу, донедавно, сматрано „политички некоректним“. Да ли то значи да су се свесно игнорисале чињенице које говоре против уврежене догме о „неумитним и незаустављивим глобалним процесима“, који само могу да еволуирају у правцу даљег економског повезивања? Било како било, баук протекционизма је био протеран из свакодневног дискурса, а реч је о процесу који није започео јуче и са којим се свет неочекивано суочио тек поводом „брегзита“ и најављеног изласка САД из Транспацифичког трговинског споразума. Данас су новински ступци пуни мрачних прогноза, у којима се британски и амерички „заокрет“ изједначавају с наступањем периода деглобализације. Када смо већ пропустили прилику да то на време учинимо, што је за нас у Србији готово анегдотска појава, не би било лоше да „завиримо“ у показатеље који још од краја протекле деценије говоре о стварном заокрету у светској економији. Студије посвећене овом проблему не мањкају, само би их требало на прави начин синтетисати.

Од 2012. године укупна светска трговинска размена расла је по стопи од три одсто, што је двоструко мање од просека за раздобље између 1985. и 2003. Ваља подсетити и да је од 1990. до 2003. свет био захваћен процесом глобализације, а основни параметри који то потврђују били су пораст обима светске трговинске размене и инвестиција. Светска трговинска организација предвиђа да ће трговинска размена у свету забележити ове године раст само 1,7 одсто, што значи да ће први пут у последњих 15 година глобална трговинска размена забележити раст мањи од раста светске економије. С друге стране, упоредна анализа (британског Центра за економска и политичка истраживања) показује да су најбогатије државе света 2013. године, у поређењу са 2009, увеле 23 нове протекционистичке мере. Према оцени швајцарског економског института КОФ „прекогранично кретање капитала је толико назадовало да је готово на нивоу на којем је било 1983, пре краја Хладног рата“.

Аутор ових редова је већ писао о надолазећој граници садашње експанзије предаторског капитализма. Изненађење „брегзитом“ и победом Трампа само јача уверење да нисмо озбиљно схватили негативне последице садашње фазе глобалне економске стагнације која подстиче протекционизам и подиже нове баријере. Глобализација, својевремено слављена јер је наводно нашу планету претворила у „глобално село“ (иако поменути показатељи говоре супротно), успела је да подигне нове баријере и поделе између благостања и беде, приватизације и оскудице, безбедности и насиља. Сведоци смо да се те границе све теже могу одржати, а да се светски поредак не уруши. Економизам и апсолутизација профита по сваку цену (тј. одлив капитала ка подручјима високих приноса) произвели су дефицит демократије са обе стране Атлантика, уз осиромашење средње класе у развијеним земљама. Познати теоретичар глобалног друштва Ален Турен тврди да је глобализација економског система довела до слабљења инструмената интервенционизма у националним оквирима и да се дошло до „крајње тачке једног процеса деинституционализације“, који прети нестанком средње класе која је била брана јачању друштвеног екстремизма.

Проблем раслојавања на „добитнике“ и „губитнике“ глобализације предмет је многих анализа. Оне се своде на констатацију да државе све више губе трку у настојању да се супротставе дифузној мрежи финансијских институција која прати ширење мултинационалних корпорација и њихово прерастање у квазидржаве. Када се узме у обзир речено, логика иза „брегзита“ и Трампове најаве изласка САД из економских мултилатералних споразума (помињу се засад НАФТА и ТПП) постаје јаснија. Шта је, међутим, то што „брегзит“ доводи у везу с победом Трампа, осим што су оба, наизглед неочекивана светска обрта, била под знаком повратка „пуном националном суверенитету“? Многима је вероватно промакло да је британским референдумом о изласку из ЕУ задат коначан ударац Трансатлантском споразуму о слободној трговини и инвестицијама јер, као што су одлазећи председник САД Барак Обама и немачка канцеларка Ангела Меркел са жаљењем констатовали, изласком Велике Британије из ЕУ овај споразум је постао беспредметан.

Дипломата у пензији