Povratak globalnog klatna

Klatno globalizacije je po svemu sudeći otišlo predaleko. Ono se, sa „bregzitom“ i s Trampovom pobedom na predsedničkim izborima u SAD, vraća jačanju bilateralnog koloseka u ekonomskim i političkim odnosima u svetu. Šta to znači za ostatak sveta i posebno za Evropu, postaće jasnije posle detaljnije analize znakova deglobalizacije koji su „zakucali“ na vrata svetske ekonomije znatno pre najave britanskog izlaska iz EU i Trampove pobede. Kao po nekom nepisanom pravilu, svet je i ovog puta odgurnuo u stranu nepovoljne predznake – smanjenje obima svetske trgovine, dugogodišnje niske stope globalnog ekonomskog rasta, ali i dalje globalno skretanje političkog spektra ka desnici – oslanjajući se na ekonomske modele koji nisu uspeli ni da previde finansijsku krizu iz 2007, iz prostog razloga što su ti isti modeli koncipirani za periode ekonomske stabilnosti.

Deglobalizacija je, međutim, počela mnogo ranije, samo što je ukazivanje na nju, donedavno, smatrano „politički nekorektnim“. Da li to znači da su se svesno ignorisale činjenice koje govore protiv uvrežene dogme o „neumitnim i nezaustavljivim globalnim procesima“, koji samo mogu da evoluiraju u pravcu daljeg ekonomskog povezivanja? Bilo kako bilo, bauk protekcionizma je bio proteran iz svakodnevnog diskursa, a reč je o procesu koji nije započeo juče i sa kojim se svet neočekivano suočio tek povodom „bregzita“ i najavljenog izlaska SAD iz Transpacifičkog trgovinskog sporazuma. Danas su novinski stupci puni mračnih prognoza, u kojima se britanski i američki „zaokret“ izjednačavaju s nastupanjem perioda deglobalizacije. Kada smo već propustili priliku da to na vreme učinimo, što je za nas u Srbiji gotovo anegdotska pojava, ne bi bilo loše da „zavirimo“ u pokazatelje koji još od kraja protekle decenije govore o stvarnom zaokretu u svetskoj ekonomiji. Studije posvećene ovom problemu ne manjkaju, samo bi ih trebalo na pravi način sintetisati.

Od 2012. godine ukupna svetska trgovinska razmena rasla je po stopi od tri odsto, što je dvostruko manje od proseka za razdoblje između 1985. i 2003. Valja podsetiti i da je od 1990. do 2003. svet bio zahvaćen procesom globalizacije, a osnovni parametri koji to potvrđuju bili su porast obima svetske trgovinske razmene i investicija. Svetska trgovinska organizacija predviđa da će trgovinska razmena u svetu zabeležiti ove godine rast samo 1,7 odsto, što znači da će prvi put u poslednjih 15 godina globalna trgovinska razmena zabeležiti rast manji od rasta svetske ekonomije. S druge strane, uporedna analiza (britanskog Centra za ekonomska i politička istraživanja) pokazuje da su najbogatije države sveta 2013. godine, u poređenju sa 2009, uvele 23 nove protekcionističke mere. Prema oceni švajcarskog ekonomskog instituta KOF „prekogranično kretanje kapitala je toliko nazadovalo da je gotovo na nivou na kojem je bilo 1983, pre kraja Hladnog rata“.

Autor ovih redova je već pisao o nadolazećoj granici sadašnje ekspanzije predatorskog kapitalizma. Iznenađenje „bregzitom“ i pobedom Trampa samo jača uverenje da nismo ozbiljno shvatili negativne posledice sadašnje faze globalne ekonomske stagnacije koja podstiče protekcionizam i podiže nove barijere. Globalizacija, svojevremeno slavljena jer je navodno našu planetu pretvorila u „globalno selo“ (iako pomenuti pokazatelji govore suprotno), uspela je da podigne nove barijere i podele između blagostanja i bede, privatizacije i oskudice, bezbednosti i nasilja. Svedoci smo da se te granice sve teže mogu održati, a da se svetski poredak ne uruši. Ekonomizam i apsolutizacija profita po svaku cenu (tj. odliv kapitala ka područjima visokih prinosa) proizveli su deficit demokratije sa obe strane Atlantika, uz osiromašenje srednje klase u razvijenim zemljama. Poznati teoretičar globalnog društva Alen Turen tvrdi da je globalizacija ekonomskog sistema dovela do slabljenja instrumenata intervencionizma u nacionalnim okvirima i da se došlo do „krajnje tačke jednog procesa deinstitucionalizacije“, koji preti nestankom srednje klase koja je bila brana jačanju društvenog ekstremizma.

Problem raslojavanja na „dobitnike“ i „gubitnike“ globalizacije predmet je mnogih analiza. One se svode na konstataciju da države sve više gube trku u nastojanju da se suprotstave difuznoj mreži finansijskih institucija koja prati širenje multinacionalnih korporacija i njihovo prerastanje u kvazidržave. Kada se uzme u obzir rečeno, logika iza „bregzita“ i Trampove najave izlaska SAD iz ekonomskih multilateralnih sporazuma (pominju se zasad NAFTA i TPP) postaje jasnija. Šta je, međutim, to što „bregzit“ dovodi u vezu s pobedom Trampa, osim što su oba, naizgled neočekivana svetska obrta, bila pod znakom povratka „punom nacionalnom suverenitetu“? Mnogima je verovatno promaklo da je britanskim referendumom o izlasku iz EU zadat konačan udarac Transatlantskom sporazumu o slobodnoj trgovini i investicijama jer, kao što su odlazeći predsednik SAD Barak Obama i nemačka kancelarka Angela Merkel sa žaljenjem konstatovali, izlaskom Velike Britanije iz EU ovaj sporazum je postao bespredmetan.

Diplomata u penziji