Спрема ли се ново арапско пролеће?

Ако је Тунис, земља за коју се верује да је једина која је успешно прошла кроз „арапско пролеће”, морао да на међународној конференцији пре неколико дана тражи милијарде долара помоћи за спарушену привреду, чиме се нада да ће придобити и бројне исламисте на својој територији – није тешко поверовати да је утемељено упозорење Програма Уједињених нација за развој (УНДП). Како се наводи у извештају те организације, наставак садашњих економских и друштвених политика у арапском свету могао би водити новом таласу протеста попут оних експлозивних од пре пет година, преточених у три рата који и даље нису окончани – либијски, сиријски и јеменски.

Нестабилност на ширем Блиском истоку је хронична. Отуд и сад већ готово редовне ерупције незадовољства, на које подсећа УНДП: у северној Африци немири су, почев од 2001, избијали сваких пет година.

Наравно да се таква правилност никад не одржава предуго. Из нечег другог, међутим, закључује се да би час за нову побуну могао убрзо доћи. Ни у једном другом региону света није толико велика незапосленост – тиме и бесперспективност – младих особа, које су, према извештају УНДП-а, склоне протестима, па и насилним, нарочито ако су убеђене да су „постојећи механизми учешћа (у јавном животу) и позивања (власти) на одговорност бескорисни”. Узевши у обзир демократске стандарде тог дела света, у којем не владају правила западних либералних демократија, такво осећање вероватно притиска и много више људи од оних који га колико-толико отворено исказују, што и јесте разлог из којег повремено избијају тако бурни протести након принудног ћутања.

До 2020. године, процењује УНДП, за нову генерацију младих те државе би морале обезбедити 60 милиона радних места. Млађи од 30 година чине готово две трећине становништва у арапским државама. Тренутно, незапослена је, према подацима УНДП-а, чак трећина њих. Ако се посматрају само жене, проценат је и много већи: чак половина њих не може наћи посао. У државама које им не пружају прилику да превише утичу на политику власти, то значи да остају и економски искључени.

Посреди је и испуштање изузетне шансе за општи бољитак и, истовремено, пропуст да се избегне велика опасност. Јер, констатује УНДП, ова генерација младих је највећа, најобразованија и најурбанија у историји арапског региона. Ако не буде нађен начин да се те предности искористе за економски напредак и њих и читавих друштава у којима живе, једна црна прогноза УНДП-а може се остварити. Према тој организацији, до 2020. године чак троје од четворо Арапа могло би живети у земљама подложним сукобима. То су поразни изгледи за област настањену свега двадесетином светског становништва, која је, међутим, пре две године давала 68 одсто настрадалих у сукобима, 47 процената интерно расељених и 58 одсто избеглица на целој планети.

Нису Сирија, Либија и Јемен једине државе у којима и даље траје хаос подигнут „арапским пролећем”. Египат никако да изађе из политичке и економске кризе и сад је већ упетљан у невоље које се протежу од наизглед баналне несташице шећера – изузетног вољеног у тој земљи, због чега његов мањак само још више подстиче незадовољство – до сукоба са милитантним исламистичким групама, уз вероватно немали део становништва и даље наклоњеног Муслиманској браћи, свргнутој у пучу, чији симпатизери не смеју да искажу свој политички избор. За зајам Међународног монетарног фонда од 12 милијарди долара тек ће се видети да ли ће помоћи египатској привреди, али сигурно је да већ изазива политичке спорове. У Бахреину, где су се протести 2011. године дотакли поделе између шиита и сунита, који су на власти, последњи случај који може деловати као ућуткивање критичара политичког врха јесте хапшење адвоката Мухамеда ел Таџера, који је бранио личности из опозиције изведене пред суд због учешћа у „арапском пролећу” пре пет година.

Успех једине државе за коју се сматра да је у тим превирањима ушла у транзицију ка демократском систему, Туниса, поткопава то што одатле потиче највише страних бораца који су пришли џихадистима у Сирији и Ираку. Радикални исламисти су нападали и мете унутар Туниса, пре свега туристе, уназадивши грану привреде од које та земља умногоме зависи. То је само погоршало економску кризу, због које је ове године, како је недавно известио Ројтерс, годишњи раст привреде био за читав проценат нижи од прогнозираног, ионако слабог нивоа.

Уочи међународне инвеститорске конференције, одржане пре неколико дана, процењивало се да ће држави у 2017. бити неопходно безмало три милијарде долара позајмљених из иностранства да би прегурала годину. Смањење јавне потрошње и увођење нових пореза – у условима већ високе незапослености, особито међу младима, и неравномерне развијености региона унутар земље, што потхрањује узајамну пизму становника – довели су до протеста, који су додатно одбили туристе.

И инвеститори су почели да заобилазе Тунис, што се на први поглед не види из исхода инвеститорске конференције. На њој су учеснице обећале или потписале уговоре и споразуме за укупно 30 милијарди долара – више од осам милијарди новчане помоћи и 6,5 милијарди инвестиција у пројекте. Међутим, Тунис је нудио пројекте вредне двоструко више од те укупне своте: 30 милијарди долара. А и за оно што је обећано тек треба видети да ли ће заиста бити уплаћено.