Sprema li se novo arapsko proleće?

Ako je Tunis, zemlja za koju se veruje da je jedina koja je uspešno prošla kroz „arapsko proleće”, morao da na međunarodnoj konferenciji pre nekoliko dana traži milijarde dolara pomoći za sparušenu privredu, čime se nada da će pridobiti i brojne islamiste na svojoj teritoriji – nije teško poverovati da je utemeljeno upozorenje Programa Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP). Kako se navodi u izveštaju te organizacije, nastavak sadašnjih ekonomskih i društvenih politika u arapskom svetu mogao bi voditi novom talasu protesta poput onih eksplozivnih od pre pet godina, pretočenih u tri rata koji i dalje nisu okončani – libijski, sirijski i jemenski.

Nestabilnost na širem Bliskom istoku je hronična. Otud i sad već gotovo redovne erupcije nezadovoljstva, na koje podseća UNDP: u severnoj Africi nemiri su, počev od 2001, izbijali svakih pet godina.

Naravno da se takva pravilnost nikad ne održava predugo. Iz nečeg drugog, međutim, zaključuje se da bi čas za novu pobunu mogao ubrzo doći. Ni u jednom drugom regionu sveta nije toliko velika nezaposlenost – time i besperspektivnost – mladih osoba, koje su, prema izveštaju UNDP-a, sklone protestima, pa i nasilnim, naročito ako su ubeđene da su „postojeći mehanizmi učešća (u javnom životu) i pozivanja (vlasti) na odgovornost beskorisni”. Uzevši u obzir demokratske standarde tog dela sveta, u kojem ne vladaju pravila zapadnih liberalnih demokratija, takvo osećanje verovatno pritiska i mnogo više ljudi od onih koji ga koliko-toliko otvoreno iskazuju, što i jeste razlog iz kojeg povremeno izbijaju tako burni protesti nakon prinudnog ćutanja.

Do 2020. godine, procenjuje UNDP, za novu generaciju mladih te države bi morale obezbediti 60 miliona radnih mesta. Mlađi od 30 godina čine gotovo dve trećine stanovništva u arapskim državama. Trenutno, nezaposlena je, prema podacima UNDP-a, čak trećina njih. Ako se posmatraju samo žene, procenat je i mnogo veći: čak polovina njih ne može naći posao. U državama koje im ne pružaju priliku da previše utiču na politiku vlasti, to znači da ostaju i ekonomski isključeni.

Posredi je i ispuštanje izuzetne šanse za opšti boljitak i, istovremeno, propust da se izbegne velika opasnost. Jer, konstatuje UNDP, ova generacija mladih je najveća, najobrazovanija i najurbanija u istoriji arapskog regiona. Ako ne bude nađen način da se te prednosti iskoriste za ekonomski napredak i njih i čitavih društava u kojima žive, jedna crna prognoza UNDP-a može se ostvariti. Prema toj organizaciji, do 2020. godine čak troje od četvoro Arapa moglo bi živeti u zemljama podložnim sukobima. To su porazni izgledi za oblast nastanjenu svega dvadesetinom svetskog stanovništva, koja je, međutim, pre dve godine davala 68 odsto nastradalih u sukobima, 47 procenata interno raseljenih i 58 odsto izbeglica na celoj planeti.

Nisu Sirija, Libija i Jemen jedine države u kojima i dalje traje haos podignut „arapskim prolećem”. Egipat nikako da izađe iz političke i ekonomske krize i sad je već upetljan u nevolje koje se protežu od naizgled banalne nestašice šećera – izuzetnog voljenog u toj zemlji, zbog čega njegov manjak samo još više podstiče nezadovoljstvo – do sukoba sa militantnim islamističkim grupama, uz verovatno nemali deo stanovništva i dalje naklonjenog Muslimanskoj braći, svrgnutoj u puču, čiji simpatizeri ne smeju da iskažu svoj politički izbor. Za zajam Međunarodnog monetarnog fonda od 12 milijardi dolara tek će se videti da li će pomoći egipatskoj privredi, ali sigurno je da već izaziva političke sporove. U Bahreinu, gde su se protesti 2011. godine dotakli podele između šiita i sunita, koji su na vlasti, poslednji slučaj koji može delovati kao ućutkivanje kritičara političkog vrha jeste hapšenje advokata Muhameda el Tadžera, koji je branio ličnosti iz opozicije izvedene pred sud zbog učešća u „arapskom proleću” pre pet godina.

Uspeh jedine države za koju se smatra da je u tim previranjima ušla u tranziciju ka demokratskom sistemu, Tunisa, potkopava to što odatle potiče najviše stranih boraca koji su prišli džihadistima u Siriji i Iraku. Radikalni islamisti su napadali i mete unutar Tunisa, pre svega turiste, unazadivši granu privrede od koje ta zemlja umnogome zavisi. To je samo pogoršalo ekonomsku krizu, zbog koje je ove godine, kako je nedavno izvestio Rojters, godišnji rast privrede bio za čitav procenat niži od prognoziranog, ionako slabog nivoa.

Uoči međunarodne investitorske konferencije, održane pre nekoliko dana, procenjivalo se da će državi u 2017. biti neophodno bezmalo tri milijarde dolara pozajmljenih iz inostranstva da bi pregurala godinu. Smanjenje javne potrošnje i uvođenje novih poreza – u uslovima već visoke nezaposlenosti, osobito među mladima, i neravnomerne razvijenosti regiona unutar zemlje, što pothranjuje uzajamnu pizmu stanovnika – doveli su do protesta, koji su dodatno odbili turiste.

I investitori su počeli da zaobilaze Tunis, što se na prvi pogled ne vidi iz ishoda investitorske konferencije. Na njoj su učesnice obećale ili potpisale ugovore i sporazume za ukupno 30 milijardi dolara – više od osam milijardi novčane pomoći i 6,5 milijardi investicija u projekte. Međutim, Tunis je nudio projekte vredne dvostruko više od te ukupne svote: 30 milijardi dolara. A i za ono što je obećano tek treba videti da li će zaista biti uplaćeno.