Француска: колико удесно?

Конзервативна десница и партије либералног центра су прошле недеље на првим тзв. примаријима у историји ових политичких групација убедљивом већином изабрали бившег Саркозијевог премијера Франсоа Фијона као заједничког кандидата на председничким изборима који ће се следеће године, у априлу и мају, одржати у Француској.

Три кључна чиниоца дају посебну важност овом догађају. Најпре, истраживања јавног мњења наговештавају да ће кандидат деснице бити нови француски председник. Друго, као кандидат за то место изабран је човек коме су иста ова истраживања, и то еминентних агенција, углавном предвиђала четврто место. Напокон, Фијон је добио подршку с најлибералнијим и социјално и културно најконзервативнијим програмом француске деснице од Другог светског рата.

Дакле, у тренутку кад је владајућа Социјалистичка партија пред колапсом, а остатак левице најављује још бар шест кандидата за председничке изборе – француска десница је одабрала најреакционарнијег кандидата и особу која предлаже радикална решења, али и не мање радикалну, недемократску, политичку праксу. О каквим решењима је реч? О укидању 500.000 радних места у јавном сектору; о два или три пута драстичнијем плану „стезања каиша“ од овог који спроводи Франсоа Оланд; о значајном смањењу пореза најбогатијим појединцима и предузећима, уз повећање ПДВ-а (које највише погађа најсиромашније); о укидању радне недеље од 35 сати, тј. о ограничавању радне недеље на максималних 48 сати; о пребацивању социјалног осигурања са државе на индивидуална осигурања у приватним компанијама; о померању одласка у пензију са 63 на, најпре, 65 година, а горња граница би била 68 или 70...

У суштини, са Фијоном, Француска би напокон, после више од три деценије закашњења, добила свога Роналда Регана и своју Маргарет Тачер, односно конзервативну контрареволуцију какву не памте ни најстарије генерације Француза. У тачеристичком маниру Фијон најављује и дефинитиван обрачун са синдикатима, као и коришћење најнедемократскијих оруђа Пете републике, попут чланова из Устава који омогућују извршној власти, односно председнику Републике наметање закона без јавне дебате и гласања у парламенту.

На овом месту се поставља питање да ли је данашња Француска спремна на оваквог председника? Јасно је да су избором Фијона десница и центар дефинитивно умањили своје шансе на председничким изборима 2017. Наиме, док је Алан Жупе са својим деголистичким економским и либералним културним програмом могао да мобилизује гласаче левице против Марин ле Пен у другом кругу избора, Франсоа Фијон ће то тешко успети. Једно је победити на страначким изборима и уз фантастичну мобилизацију најконзервативнијих католичких кругова, док ће сасвим друга логика важити на националном нивоу, где се рецимо 63 одсто грађана изјашњавају као атеисти или нерелигиозни. Чак и да поједини кандидати левице позову своје симпатизере да гласају у другом кругу против кандидаткиње екстремне деснице, мало је вероватно да ће код било кога, осим код левих еврофанатика, такав позив наићи на одјек. Штавише, није немогуће да ће због социјално осетљивијег програма левичарска социјална база чак изабрати да гласа против кандидата републиканаца (Фијона).

Све нам ово говори да је највећи победник прелиминарних избора француске деснице и центра – Марин ле Пен, те да је све реалније да, као реакцију на антисоцијалне политике француског левог и десног екстремног центра, у мају 2017. године добијемо прву председницу у историји Француске, и то парадоксално – кандидаткињу екстремне деснице.

*Centre de Recherche Sociologique et Politique de Paris (CRESPPA), главни и одговорни уредник српског издања Le Monde diplomatique