Аустрија на прагу Треће републике

Аустријанци с правом гласа позвани су да данас, по трећи пут, изиђу на биралишта и гласају за једног од двојице кандидата за новог, тринаестог председника Републике Аустрије – да окончају најдужи председнички изборни маратон у историји Друге републике (Аустрија од свршетка Другог светског рата, наовамо).

Најкасније у ноћи између понедељка и уторка, министар унутрашњих послова Волфганг Соботка прогласиће победника – Александра Ван дер Белена, председничког кандидата Зелених и фаворита демократски, проевропски настројене Аустрије, или његовог ривала Норберта Хофера из табора десничарских слободара.

До педесетнедељне и тиме најдуже изборне трке у послератној Аустрији дошло је, подсећања ради, после поништавања резултата гласања у другом изборном кругу, маја ове године: углавном због процедуралних неправилности у пребројавању гласова пристиглих поштом, али и због кршења изборних правила на други начин – гласали су, на пример, и омладинци који на дан гласања у другом кругу избора 22. маја 2016. нису напунили прописаних 16. година – Уставни суд је поништио победу Александера Ван дер Белена и наложио да се други круг гласања понови.

(Не)очекивана одлука Уставног суда, али и све што се потом дешавало у Аустрији допринели су да 13-ти председнички избори уђу у историју не само као процес елекције са најдужим трајањем, већ и због најпрљавије вођене кампање два ривала и, како компетентни критичари кажу, због судбоносне одлуке бирача која би могла да поведе Аустрију у епоху такозване Треће републике која би под цептером слободара омогућила сврставање Аустрије у крајње десни угао политичког спектра.

Дискутабилно је, наравно, колико удесно ће Аустрија скренути, или је већ скренула, без обзира на победника: расположење бирачких маса за идеје десне документује и озваничени податак да је кандидат демократске Аустрије Ван дер Белен у кампањи пред трећи изборни круг махом користио десничарске пароле, не би ли тако задобио наклоност оних бирача који су се претходно определили за десничарског кандидата Норберта Хофера.

Евидентно је, дакле, да је десничарско расположење широке јавности у Аустрији већ превагнуло, што само по себи намеће питање – како је до тога дошло?

Аустријски аналитичари указују да је у Аустрији још од пада Берлинског зида, још више у минулих десетак година дошло до уроњавања подсвесне баријере која је спречавала житеље Алпске републике да релативишу критику старих идеологија. Као најбољи пример истиче се чињеница да председнички кандидат Слободарске странке Норберт Хофер с поносом истиче да је почасни члан студентског братства „Марко-Германија” која Аустрију не сматра нацијом, већ делом немачке отаџбине, без обзира на њене државне границе. У неким другим временима и околностима би овакво опредељивање, само по себи, подстакло поступак елиминације кандидатуре за председника државе...

Норберт Хофер и његови слободари, барјактари новог десничарско-немачко-националног поимања Аустријанаца, наравно, не би могли да са партијске платформе усмере сву алпску јавност на њихову идеологију. Један од пресудних детаља у историјском развоју Аустрије, од проглашења Прве републике, по свршетку Великог рата, па до данашњих дана огледа се у неспособности друштвене елите да преломи са погубном прошлошћу, окрене будућности.

У школским књигама је умањивана кривица Аустријанаца за Први светски рат, (су)кривица за Други светски рат је јавно коментарисана уз напомену да историју пишу победници, што ће рећи да су оптужбе неистините или да је ниво злочина преувеличан. До данашњег дана бројне улице и тргови носе имена декларисаних ратних злочинаца из Великог рата, а на гробљима почивају бивши нацисти у почасним гробницама... Занимљиво је, да је највиша академска установа државе – Аустријска академија наука – све до поткрај осамдесетих година имала бројне редовне и дописне чланове са нацистичком прошлошћу. На пример, председник Академије наука био је све до 1963. некадашњи нацистички идеолог Рихард Мајстер – као да рат никада није завршен...