Austrija na pragu Treće republike

Austrijanci s pravom glasa pozvani su da danas, po treći put, iziđu na birališta i glasaju za jednog od dvojice kandidata za novog, trinaestog predsednika Republike Austrije – da okončaju najduži predsednički izborni maraton u istoriji Druge republike (Austrija od svršetka Drugog svetskog rata, naovamo).

Najkasnije u noći između ponedeljka i utorka, ministar unutrašnjih poslova Volfgang Sobotka proglasiće pobednika – Aleksandra Van der Belena, predsedničkog kandidata Zelenih i favorita demokratski, proevropski nastrojene Austrije, ili njegovog rivala Norberta Hofera iz tabora desničarskih slobodara.

Do pedesetnedeljne i time najduže izborne trke u posleratnoj Austriji došlo je, podsećanja radi, posle poništavanja rezultata glasanja u drugom izbornom krugu, maja ove godine: uglavnom zbog proceduralnih nepravilnosti u prebrojavanju glasova pristiglih poštom, ali i zbog kršenja izbornih pravila na drugi način – glasali su, na primer, i omladinci koji na dan glasanja u drugom krugu izbora 22. maja 2016. nisu napunili propisanih 16. godina – Ustavni sud je poništio pobedu Aleksandera Van der Belena i naložio da se drugi krug glasanja ponovi.

(Ne)očekivana odluka Ustavnog suda, ali i sve što se potom dešavalo u Austriji doprineli su da 13-ti predsednički izbori uđu u istoriju ne samo kao proces elekcije sa najdužim trajanjem, već i zbog najprljavije vođene kampanje dva rivala i, kako kompetentni kritičari kažu, zbog sudbonosne odluke birača koja bi mogla da povede Austriju u epohu takozvane Treće republike koja bi pod cepterom slobodara omogućila svrstavanje Austrije u krajnje desni ugao političkog spektra.

Diskutabilno je, naravno, koliko udesno će Austrija skrenuti, ili je već skrenula, bez obzira na pobednika: raspoloženje biračkih masa za ideje desne dokumentuje i ozvaničeni podatak da je kandidat demokratske Austrije Van der Belen u kampanji pred treći izborni krug mahom koristio desničarske parole, ne bi li tako zadobio naklonost onih birača koji su se prethodno opredelili za desničarskog kandidata Norberta Hofera.

Evidentno je, dakle, da je desničarsko raspoloženje široke javnosti u Austriji već prevagnulo, što samo po sebi nameće pitanje – kako je do toga došlo?

Austrijski analitičari ukazuju da je u Austriji još od pada Berlinskog zida, još više u minulih desetak godina došlo do uronjavanja podsvesne barijere koja je sprečavala žitelje Alpske republike da relativišu kritiku starih ideologija. Kao najbolji primer ističe se činjenica da predsednički kandidat Slobodarske stranke Norbert Hofer s ponosom ističe da je počasni član studentskog bratstva „Marko-Germanija” koja Austriju ne smatra nacijom, već delom nemačke otadžbine, bez obzira na njene državne granice. U nekim drugim vremenima i okolnostima bi ovakvo opredeljivanje, samo po sebi, podstaklo postupak eliminacije kandidature za predsednika države...

Norbert Hofer i njegovi slobodari, barjaktari novog desničarsko-nemačko-nacionalnog poimanja Austrijanaca, naravno, ne bi mogli da sa partijske platforme usmere svu alpsku javnost na njihovu ideologiju. Jedan od presudnih detalja u istorijskom razvoju Austrije, od proglašenja Prve republike, po svršetku Velikog rata, pa do današnjih dana ogleda se u nesposobnosti društvene elite da prelomi sa pogubnom prošlošću, okrene budućnosti.

U školskim knjigama je umanjivana krivica Austrijanaca za Prvi svetski rat, (su)krivica za Drugi svetski rat je javno komentarisana uz napomenu da istoriju pišu pobednici, što će reći da su optužbe neistinite ili da je nivo zločina preuveličan. Do današnjeg dana brojne ulice i trgovi nose imena deklarisanih ratnih zločinaca iz Velikog rata, a na grobljima počivaju bivši nacisti u počasnim grobnicama... Zanimljivo je, da je najviša akademska ustanova države – Austrijska akademija nauka – sve do potkraj osamdesetih godina imala brojne redovne i dopisne članove sa nacističkom prošlošću. Na primer, predsednik Akademije nauka bio je sve do 1963. nekadašnji nacistički ideolog Rihard Majster – kao da rat nikada nije završen...