Председнички избори и „звоцање”

Србију наредне године очекују председнички избори, редовни. Само по себи, радило би се о уобичајној ствари у демократији где грађани, готово по рутини, дају или обнављају мандат онима за које верују да их могу успешно сабрати око најважнијих тема и долично представљати у земљи и свету.

Па ипак, гледано по усмериваним таблоидним медијима, изјавама наших актуелних управитеља или реакцијама војника из владајућих странака, ради се о елементарној непогоди. На све начине се настоји омаловажити значај ових избора, унизити потенцијални кандидати, а цео процес приказати као непотребна маркетиншка кампања оних појединаца који су се дрзнули да покажу независан интерес за обављање јавних послова.

Имајући у виду да (ваљда) живимо у демократији, да се уставни поредак (како-тако) узима у обзир, поставља се питање – како икоме може да смета, или да га нервира, чињеница да грађани имају додатну прилику да се директно изјасне о одређеним људима, вредностима и различитим сценаријима за себе и своју земљу?

Пратећи „службени” наратив рекло би се да потенцијални кандидати малтене узурпирају власт тиме што не траже одобрење да размишљају о јавном послу који је уставом предвиђен. У усмериваним таблоидним медијима пласирају се трачеви и неистине о потенцијалним кандидатима, а многобројне интернет анкете као да имају за циљ да грађане на средњи рок лише интересовања, енергије и ентузијазма за коришћење права на избор које им устав гарантује и за које су по улици потурали главу под пендрек, не тако давно.

Помињу се чак институционална криза и распуштање владе уколико народ изабере „неподобног” кандидата; испада да у једној демократији нема простора за оне који не мисле као један. Зашто онда уопште имамо председника у уставу?

Да ли грађани са новим председником заслужују право на јавну дебату о актуелном штетном економском моделу и крњењу правне државе или би све то било описано као „звоцање“?

„Службени” наратив иде тако далеко да они који размишљају о кандидатури бивају етикетирани као залудни људи који, ето, налазе времена за нешто што се зове избори, а суштински није неопходно овој земљи. За то време влада „напорно ради”, за све нас. Чак и да се сложимо да влада напорно ради – мада чињеница да је друштвени производ мањи него 2013. године и да економски заостајемо за окружењем не говори томе у прилог – окарактерисати кандидовање на изборима као доколицу указује на озбиљне деформације у схватању демократије и слободе.

Зашто пак мислим да су председнички избори релевантни?

Српски устав предвиђа бицефалну извршну власт, то јест и владу и непосредно изабраног председника. Под нашим околностима овакав систем нуди одређене могућности. Наиме, у ситуацији када се демократија још увек у неким круговима посматра као нужно зло, када су институције слабе, а партократија узела озбиљног маха, председнички избори се указују као додатни инструмент грађана да коригују извршну власт.

Председник својим овлашћењима не може и не треба да опструира владу и кочи процесе, али може подићи стандарде политичког живота, бити стожер окупљања око најважнијих друштвених питања, служити као заступник оних најслабијих, као и симбол вредности којима земља треба да тежи. Он, или она, својим ауторитетом и легитимитетом може опомињати владу када она изађе из оквира својих надлежности, или када не ради савесно и одговорно – а то се догађа и у најсавршенијим демократијама.

Председник се уосталом бира на пет година, што је дужи мандат од онога који има влада, ослобођен је свакодневних оперативних дужности и императива перпетуалног политичког маркетинга – уставотворац дакле очекује од њега (или ње) да се бави дугорочнијим пословима, у интересу земље, а не странке или кружока. Мислим да већина нас сматра да је стратешко промишљање, као и грађење националног консензуса око најважнијих питања, преко потребно овој земљи.

Председник такође представља земљу у свету. Узимајући у обзир да влада има безброј других дужности, мало је оних који се не би сложили да компетентан председник може да помогне да се Србија избори за адекватно место у свету и на међународном тржишту. Имајући у виду да је у Србији удео инвестиција у друштвеном производу мали и да стагнира од 2013. године, председник би морао да има задатак да олакша нашој земљи приступ међународном капиталу и привуче капиталне инвестиције. Уосталом, делови аутопутева који се данас раде финансирају се управо из повољних међународних кредита обезбеђених још пре 2013. године.

У Србији нема разлога за нервозу и линч – ми смо мала, отворена земља, у којој људи треба да буду упућени да раде заједно, а не да се неутралишу. Слободни, фер и успешни председнички избори служе интересу земље и свако ко се одважи да, у атмосфери притисака и ограничења, уђе у ту трку, заслужује поштовање, без обзира на ставове и политичке нијансе.

И нека победи најбољи, а ко је то, моћи ћемо да разазнамо само уколико будемо имали отворену и равноправну кампању. Vox populi, vox dei – глас народа је Божији глас. Нико не треба да буде ни изнад народа, ни изнад устава.

Програмски директор ЦИРСД