Савремена сага о Моби Дику

ПРОЈЕКТИ

Од нашег дописника
У предворју бечке Кунстхале, новинари чекају на конференцију за новинаре америчког медијалног уметника Метјуа Барнија, организоване поводом отварања његове ауторске изложбе „Спутавање цртања”. После полусатног кашњења, Барни се појављује у пратњи директора Кунстхале Гералда Мата, намргођен и руку прекрштених на грудима. Просторијом пролазе усклици неверице после убрзаног чина уклањања плочице са његовим именом са говорничког стола. Гералд Мат узима микрофон и објављује: „Господин Барни не жели да одговара на питања. Сматра да његова уметност говори сама за себе.” Преузевши контролу над кормилом конференције, Мат почиње са представљањем концепта Барнијевог пројекта „Спутавања цртања” за који савремени критичари уметности тврде да је једно од најзначајнијих креативних остварења данашњице. Нервоза нестаје, иако се вратови званица још увек искривљују у потрази за „господином Бјорком” који одбија да крочи у халу у којој се одржава конференција.

Цртање, нова атлетска дисциплина

У пет просторија бечке Кунстхале приказана су изабрана дела из 13 од укупно 16 серијала Барнијевог опуса „Спутавање цртања”. Уместо класичне хронолошке поставке, изложба даје приказ једног комплексног пројекта сачињеног од скулптура, перформанса, видео инсталација, филмова, цртежа и фотографија.

„Спутавање цртања” је серија радова на којој Метју Барни ради већ читаве две деценије стално изнова преиспитујући односе између чина креативности и граница телесних могућности. Од свог настанка 1987, основни концепт „Спутавања цртања” остаје исти – истраживање односа између телесне издржљивости уметника у односу на ону код спортиста, релације између жеље и физичких могућности и оповргавање појма немогућег у креативном стваралаштву. Под отежаним условима – висећи са плафона на еластичној сајли или везан, оптерећен теговима и при екстремним спортским активностима као што су скакање по трамполини, банџи или планинарење – Барни црта по зидовима, папиру, платнима. Његова инсценација је пажљиво планирана и ниједан детаљ није препуштен случају. Многи елементи су лако препознатљиви из Барнијевих ранијих радова, нарочито из „Кремастера”. Опсесија митолошким бићима, мутацијама, уврнутом кореографијом, хируршким захватима, само су неки од њих.

У својим „белешкама о атлетици”, Барни даје дефиницију свог уметничког концепта за „Спутавање цртања” који се базира на четири елементарна постулата: 1) хипертрофији, 2) изврнутој пирамиди програма за развој телесне снаге чији закључак гласи да је сваки атлета уметник, 3) Худинију и телесној интелигенцији и 4) формалној перверзији и аутоеротичности вођеној принципом: ситуација – кондиција – продуктивност.

Некада активан спортиста, Барни стално тестира сопствене границе издржљивости у самостално инсценираном фантастично-морбидном свету, том динамичном систему у коме се стапају елементи театра, акробатике, архитектуре, акције, филма, цртања, скулптуре и митологије.

Као два посебна узора Барнију за „Спутавање цртања” служе легендарни мађионичар Хари Худини и америчка фудбалска звезда Џим Ото. Худинијева уметност везивања и ослобађања више су „ментална” него физичка инспирација америчком уметнику који је фасциниран мађионичаревом беспрекорном дисциплином и инсценацијом, али и неустрашивошћу исказаној у опасним ситуацијама. Ото је, са друге стране, као спортиста који је вишеструко прекидао своју каријеру због озбиљних повреда, пример човека који је своје телесне могућности увек изнова изазивао.

У филму у оквиру петнаесте серије „Спутавања цртања”, документован је интересантан креативан процес у настанку Барнијевих цртежа на пловидби од Барбадоса до Њујорка (2006). У овоме уметничком остварењу чије је снимање трајало месец дана, Барни је израдио серију дела под екстремним околностима. Сем бурног темперамента океана, интересантном финалном облику цртежа допринело је стварање при „планинарењу” по бродском боку, вратоломним позама на прамцу брода у којима је Барнију као једини „ослонац” служила банџи сајла, цртање крвљу упецаних и потом наглавачке обешених риба или цртање „рибом” са кредом причвршћеном у устима.

Канибалистичка чајанка

У филму „Спутавање цртања 9“ (2005), прича о Моби Дику третирана је из економске и културно-историјске перспективе. Слике и симболи из Мелвиловог романа представљени су Барнијевим мистичним језиком инспирисаним јапанским шинтоизмом према чијем предању је кит човеков предак. У питању је филмско ремек-дело које је делимично снимљено на јапанском китоловцу Нишин Мару а делимично у студију.

Нишин Мару се отиснуо на Атлантик са резервоаром испуњеним врелим вазелином, материјалом који Барнија исконски привлачи од самог почетка каријере. За потребу овог пројекта, као тест проба је у фоајеу једног биоскопа уливено десет тона вазелина у калуп величине просечног кита. Када су зидови калупа били уклоњени, остала је гигантска скулптура морског сисара. Метју Барни је у интервјуу датом Гералду Мату изјавио: „Почео сам да размишљам шта би се догодило када би се вазелин излио на једном броду у покрету? На који начин би се на броду материјал променио? Уколико дође у додир са ваздухом, конзистенција вазелина се радикално мења”. Вазелинска маса је помоћу цевовода упумпана у унутрашњост брода и спроведена даље у калуп. Током пловидбе, уз повећање брзине китоловца, материјал се хладио и добио на својој полусолидној конзистенцији. Скулптура „Холографски улаз” од термопласта, истопљене пластике, шкољки, љуштура од рачића, цемента, дрвета, метала, песка, аквапласта, пигмената, акрилне боје, полиетиренске пене и пивисија, изложена у Кунстхали, један је од резултата Барнијевих експеримената са природним и вештачким материјалима на Нишин Мару. Сем филма и скулптура, на изложби су показане фотографије настале на овоме китоловцу, а које показују Барнија у своме креативном процесу.

У филму је такође испричана и љубавна прича чији су главни протагонисти Барни и његова супруга, исландска певачица Бјорк. Љубавници се појављују на броду као гости са Далеког истока који се припремају за традиционалну церемонију Шинто венчања. „Храна је гориво телу а јело је метафора за љубав”, гласи лајтмотив ове приче у којој се ритуална Шинто чајанка у потпалубљу китоловца, док се ово полако испуњава вазелином, претвара у канибалистичку сцену. У сцени међусобног „филетирања” ножевима, љубавници се враћају своме праисконском обличју и проналазе своје место у океану.

Изложба траје до 8. јуна ове године.