Чудо игре у Милану

Првог петка у априлу, на сцену „Сава центра” изаћи ће играчи миланске Скале. Први пут у Београду у својој историји дугој више од два века. Својом новом представом „Медитеранеа” они ће отворити Пети београдски фестивал игре (4–19. април), само десет дана након њене премијере у Милану. Прво име на играчкој листи је Масимо Муру, који од 2003. има статус Звезде Театра Скала, што је само по себи довољно да га већ прогласимо и звездом нашег фестивала. У матичној кући за њега су резервисане све водеће роле у најславнијим балетима класичног репертоара, али и у многим другим „играма” наћи ћете његово име. Оно је у балетима Баланшина, МакМилана, Петија, Нурејева, Аштона, Кранка, Нојмајера, Ека, Форсајта..., са партнеркама: Карлом Фрачи, Сузан Џејф, Доминик Калфуни, Алтанај Асилмуратовом, Алесандром Фери, Силви Гилем... Изузетно друштво за групни портрет са Масимом Муруом, играчем кога је упознала публика у највећим светским метрополама, којој се, ево, и ми придружујемо.

Београђани ће вас ускоро први пут гледати, у новом балету Маура Бигонцетија. Ваш играчки опус је богат и разноврстан, видимо ту и многа друга чувена кореографска имена, славне партнерке... После свега, је ли остало мало места и за снове, за нешто што још нисте на сцени освојили?

Не могу да кажем да имам некакав тачан и одређен сан, али оно што бих сигурно желео јесте да што чешће радим управо са тим најзначајнијим кореографима. Да са њима идем даље, унапређујем досадашња искуства и искористим их за свој будући рад.

У том мноштву занимљивих кореографских рукописа у којем се ваше тело најбоље препознаје?

Сви су они посебни. Свако од великих има свој метод, свој стил и однос према креацијама које ствара. Језик Матса Ека је онај у коме се најбоље осећам, а кад то кажем не мислим само на језик тела већ и на ону менталну и психолошку раван. Ролан Пети био је први који је умео да види оно унутрашње у мени и да то из мене извуче. Матс Ек, пак, успева да јако добро види то што је из мене изашло и да га трансформише у оно за чим трага у том тренутку.

Ваше партнерке... – то је права галерија балетских звезда. Са којом од њих сте се на сцени најбоље „споразумевали”?

Срећан сам што сам био у прилици да радим са великим, јединственим уметницама: свака је са својим особеним квалитетима и, такве, оне имају изузетно место у светском балету, у његовој историји. У том смислу свака ми је дала нешто посебно, нешто своје. Ипак, да поменем Силви Гилем, балерину која ми је отворила много нових видика, а тичу се и самог начина прилаза играчком послу. Она ми је и те како помогла да идем напред. Била је као некакво моје весло: од првог корака у студију, па до онога што ћу изнети на сцену.

Миланска Скала има дугу историју, и не само она. Какво је данас стање у уметности игре у вашој земљи?

Општа ситуација у италијанском балету и игри доста је компликована. Срећом, оно што данас највише видимо јесте повећано интересовање публике за ову уметност. Сасвим је уобичајено да су наше представе у Скали распродате, али и у осталим театрима игра је такође добро прихваћена, на цени је. Баш то требало би да имају у виду надлежне италијанске институције и да се мало више потруде да помогну рад значајних кореографа, играча, редитеља... Ако би та пажња институција у Италији била као у неким другим земљама – у Великој Британији и Немачкој, на пример, сигуран сам да би наше позорнице биле све боље и боље.

Балет је захтевна уметност која често не штеди своју децу. Колико је тешко дотаћи перфекцију, увек бити добар...?

Слажем се потпуно са тим да је балет изузетно захтевна уметност и – посао! И непрестано вас тера да тежите перфекцији коју никада нећете достићи. То је једно стално путовање кроз игру према себи и унутар себе, уметност која тражи апсолутно поштовање. Бити играч значи да можете добити све, али и да вам игра такође може све и узети. Морате да пазите како са њом рукујете, као да је некаква скупа а лако ломљива ствар. Погрешан потез и – све се сломи у стотину комада...

Када је Масимо Муру у публици, шта најрадије гледа на позорници?

Најрадоснији сам кад видим искрену игру, играче који показују уметничко поштење на сцени. Поштене и према себи и према професији коју су одабрали. Мене као гледаоца пре свега интересују људи: у почетку сам био највише импресиониран њиховим техничким могућностима и способностима, бројем пируета, дугим балансима, линијама њихових стопала и руку... и све у том смислу. Данас мање пажње посвећујем томе, више ме занима играч на сцени са његовим начином интерпретације и тако боље успевам да схватим шта жели да ми каже и покаже у том тренутку. Мислим да је сцена једно магично место, које узнесе човека, више од самог играча. Балет јесте начин да се докопате сцене, али ја највише волим да видим и откријем чаролију ове уметности која нам показује ону добру есенцију у људском бићу.